U svetu u kojem danas živimo, ne može da prođe jedan dan, a da se nismo susreli sa bar desetak fotografija. Bilo da je to dokumentarna fotografija u novinama, bilo da je ličnog karaktera na društvenim mrežama ili komercionalnog u okviru sajtova na internetu ili televiziji… fotografski materijal je svuda. Nezavisno od tipa fotografije, ona je danas sastavni elemenat naše lične svakodnevice i svakodnevice društva u okviru kojeg funkcionišemo. Fotografski sadržaji su u konstantnoj komunikaciji sa nama i njihova osnovna osobina je da doprinose rasprostiranju „značenja“, kao i njegovoj proizvodnji. U ovome, fotografiji u velikoj meri pomažu kontekstualna iščitavanja.
Ako se uzme da je kontekst jedan subjektivan, participativni konstrukt, lako se može razumeti kako se to značenje na najrazličitije načine percipira. U odnosu na okolnosti u kojima se susrećemo sa svim ovim fotografskim sadržajem zavisi i naš ugao posmatranja priče koju te fotografije pričaju. Pojam konteksta se ovde ne uzima kao objektivno stanje stvari, već kao niz činilaca čiji se upliv ne može kontrolisati, što mu daje promenljivi karakter, koji se pre svega oslanja na subjektivnu interpretaciju pojedinca koji konzumira vizuelni materijal (fotografije).
Kada je reč o teoriji fotografije, iako su se mnoge studije bavile njome, one su se uglavnom osvrtala na njenu estetiku, tehnološke aspekte, i na odnose između fotografije i društvene istorije. Međutim, teorija fotografija je mnogo više od puke istorije razvoja ovog medija komunikacije. Od trenutka nastanka fotografije, srušile su se stare hijerarhije iz domena umetnosti. Ovaj tip zapisa govori o prolaznosti vremena, ali ne može sam po sebi da zabeleži značaj stvari i objekata u nekom određenom vremenu, niti mu je bitna „istina i lepota“ ili izvlačenja na videlo onoga što leži u osnovi pojava. Fotografija kao fenomen jednostavno nezajažljivo beleži sve što se nađe u okviru vidnog polja objektiva, a na teoriji fotografije je da kasnije objašnjava šta se našlo i zašto baš u tom trenutku u tom okviru.
U obliku koji se najčešće upražnjava, kritika fotografije je ocenjivaačka i normativna, i često se sastoji od izlaganja subjektivnih misli i osećanja renomiranih kritičara umetnosti, sa ciljem da se čitalac ubedi i navede da deli isto to mišljenje i osećanje. Iako to potvrđuje koliko je subjektivna interpretacija posmatrača bitan faktor u konzumiranju bilo koje sfere kulture i umetnosti, a naročito fotografije, toliko potvrđuje koliko se termin „teorija“ i „kritika“ nikako ne mogu naći u priči o fotografiji kao sinonimi.
Fotografija nema zauvek isti okvir značenja, već on varira poput sila unutar umetničkog intelektualnog polja, koji je opet zavisan u odnosu na mrežu moći, koja je opet podređena domenima kao što su politika i ekonomija.
Uzevši ovo u obzir, dobro je razmisliti u kojem okruženju i kontekstualnom okviru mi svi genrealno smo izloženi fotografskim sadržajem u medijima i zbog čega ih iščitavamo baš na način na koji to danas radimo.
Autor teksta: Katarina Milanović, Video Producer (Represent Communications, Srbija)
