U istraživanju koje je Propulsion zajedno sa CeSID-om sproveo među predstavnicima biznis zajednice 2019. godine u okviru programa Nova pismenost koji partnerski sprovodimo sa Američkom agencijom za međunarodni razvoj, 54% ispitanika je reklo da njihove kompanije ulažu onoliko sredstava koliko moraju kada je u pitanju reklamiranje, kako bi njihovi proizvodi ili usluge ostali aktuelni.

Nije bila retka tendencija korporativnog sektora da u neizvesnim finansijskim periodima prvo targetiraju marketinške aktivnosti za stezanje kaiša. Ipak, čini se da se vremena jesu promenila, samo je važno postaviti pitanje, koliko su se sama vremena izmenila, a koliko generacije potrošača?

Bez obzira na to da li je korporativna delatnost takva da je fokusirana na fizičku proizvodnju, usluge ili komunikaciju, njeni produkti postaju inkorporirani deo svačije svakodnevnice. Biznisi su ti koji zapravo “iskaču iz frižidera”, dele sa nama našu dnevnu sobu, životni i poslovni prostor, ali i onaj prostor u umovima, kroz poruke i agende koje odašilju. Najbolja moguća opisnica ovog fenomena bila bi sveprisutnost. Odavno je ova vrsta biznis infiltracije u sferu privatnog poznata potrošačima, jedina je razlika u tome što je pripadnici Gen Z ne uzimaju zdravo za gotovo.

Za ovu genraciju linija između javnog i privatnog toliko je tanka da se može povesti polemika da li uopšte postoji. Njihov gotovo ceo javni prostor im staje u džep od high-waisted (a trendovi govore da će uskoro biti ponovo low-waisted) farmerica. Za razliku od njihovih roditelja, medijski, ili javni prostor nije distanciran od njih samih, oni ne samo što mu pripadaju, već i aktivno učestvuju u njemu, očekujući da njima ravni igrači, igraju po njihovim pravilima. Biznisi, koji svojim proizvodima, uslugama i porukama zauzimaju veliki deo ovog prostora postaju, u očima ove generacije, ali i objektivno, pripadnici medija.

Ali šta predstavlja to da moramo odjednom igrati po pravilima mladih? Simplifikujući stvari, to bi značilo da je jedini način da opstanemo taj da uvedemo “no-bullshit” komunikaciju i poslovanje.

Kao što su ispitanici u našem istraživanju i sami rekli, ulaganje zarad relevantnosti i dalje je neophodno, samo što nisu prepoznali da ne samo što je neophodno, već je i jedino moguće. Korporativni skandali, društvena neodgovornost, neosetljivost i neprepoznavanje različitosti više ne mogu zameniti samo dobru uslugu ili proizvod. Biti korporativni građanin, sa svim društvenim obavezama kao i bilo koji drugi akter u društvu, imperativ je za poverenje. Između osvajanja novčanika mladih generacija i osvajanja njihovih srca i poverenja stoji danas znak jednakosti.

Šta ovo znači u praktičnom smislu?

Pravljenje marketinške strategije nije više aktivnost u svrsi održavanja profita i relevantnosti koje se zadržava u tabelama i dokumentima marketinških timova. Ove strategije danas moraju izaći iz marketinga, i preliti se u celokupni model poslovanja. Ako komunikacijska strategija šalje poruke podržavanja različitosti, onda to mora činiti i strategija zapošljavanja, ako poruke koje šaljemo spolja fokusiraju pažnju javnosti na važnost društvene podrške i društvenog angažovanja, onda nam u internom poslovanju radna prava moraju biti imperativ.

Verovali ili ne, za sve nas mlade pitanje kupovine proizvoda ili usluga određene kompanije u ravni je sa pitanjem da li ta kompanija čini (Does) ono što komunicira (Preaches). Mladi jednostavno više ne žele da kupuju proizvode, plaćaju usluge ili slušaju poruke, one kompanije za koju hipotetički nikada ne bi želeli da rade.

Zato se ne bojmo “cancel” kulture, jer će nam strah samo ubiti kreativnost, ali je takođe i ne zaboravimo, jer je ona postala odličan podsetnik da ne možemo da radimo i komuniciramo baš šta god hoćemo, jer to prosto više ne prolazi.

Autor teksta: Vanja Banković, Analyst and Content Creator, Propulsion