Sport i PR u Srba

Jedna od definicija PR-a je upravljanje reputacijom. Kao što važi za kompanije, organizacije i institucije važi i za sportiste odnosno sportke organizacije. Sa skoromnim profesionalnim iskustvom koje imam mogu da kažem, a da ostanem živ, da se u Srbiji ovim segmentom industrije niko ne bavi ozbiljno. Iako nominalno svaki seoski klub ima bar svog PR-a iliti portparola utisak je da se jako slabo kolege bave strateški komunikacijama i reputacijom u sportskoj industriji.
Namerno koristim termin sportska industrija jer je to odavno postao posao, a prestalo da bude samo krilatica „u zdravom telu zdrav duh“. Prošlo je doba amaterizma i zanošenja da je sport nešto čime se ljudi isključivo bave iz zadovoljstva. Pogledajmo samo koliki su ugovori fudbalera, košarkaša, kao i njihovi transferi iz jednog u drugi klub videćemo da oni rade za platu samo što ne sede u kancelariji od 9 do 5.
Profesionalci koji se bave reputacijom sportista u svetu su sve brojniji. Postoji nekoliko agencija u svetu koje rade sa sportistima ili nekim sportskim organizacijama i savezima. I u ovom segmentu prednjače anglo saksonci tačnije Englezi i Amerikanci. U Srbiji se tim segmentom PR industrije ne bavi niko.
Nije da nema mesta za tako nešto s obzirom da je naša zemlja i još konkretnije Beograd bio domaćin mnogo sportskih događaja, a svega nekoliko je imala ozbiljne PR kampanje razdvojene od marketinga i zakupa medija. Više kao izuzetak koji potvrđuje pravilo je Evropsko prvenstvo za odbojkašice koje su jesenas organizovali Beograd i Rim i 25. Letnja Univerzijada koja je organizovana davne 2009. godine. Odbojkaški savez je tada organizovao celu kampanju pod nazivom „Odbojka spaja“ koja je osim promocije prvenstva imala za cilj i promociju nove odbojkaške discipline Street Volleyball.
Kao i u mnogim drugim segmentima organizacije Univerzijada je najveći i najozbiljnije organizovani sportski događaj u Srbiji tako da je komunikacijama pristupljeno na najozbiljnijem nivou, od potencijalne krizne komunikacije do niza konferencija za novinare i promotivnih događaja koji su najširoj javnosti približili šta se to u julu 2009. godine dešavalo u Beogradu. Takođe, kampanja „Volim da volontiram“ ocenjena je od Društva Srbije za odnose sa javnošću kao najbolja te godine, a privukla je skoro petnaest hiljada potencijalnih volontera od kojih je kasnije pravljena selekcija.
Uz svo uvažavanje kolega i njihovog rada ostale kampanje i delovanje je prošlo ispod radara, što kažu piloti. Pretnja razvoju u ovom polju može da bude ne razumevanje tržišta odnosno pitanje je da li bi neki sportista angažovao agenciju da vodi računa o njegovoj reputaciji ako te novce može pametnije da potroši na nekom splavu u subotu uveče posle utakmice sa ortacima, a tada će ga ionako slikati kako pije iz cipele neke pevačice i tu sliku puštati po svim novinama u kojima izlaze selebi.
Sa druge strane uvek u pitanje može da se dovede kvalitet domaćih sportista i liga u kojima se ti isti sportisti koji jedva čekaju da napune osamnaest godina i pobegnu u inostranstvo jer tamo mogu više novca da zarade, a i ne retko, da bolje dokažu svoj talenat nego da igraju u Srbiji.

Autor: Vedran Ivanović
Izvor: Represent communication