„Da li su društveni mediji zaista društveni?“, pitam se često. Zbog čega ne želimo da propustimo ništa od informacija koje padaju i protiču oko nas? Kako to da nam često osoba miljama daleko može delovati tako blisko, samo zato što delimo sadržaj preko društvenih mreža u istom trenutku telepatski? (Nikad to nije, zapravo, „samo zato“ i „tek tako“). A opet, zašto u prisustvu nekih ljudi stalno gledamo na sat, a ne u njihove oči ili u boju glasa koja nam se obraća? Zašto sve više ponuda za posao i reklamiranje stiže preko mejla i LinkedIn-a od poznanika, ljudi koji poznaju-nekog-što-zna-nekog-drugog? Kako zahvaljujući moćnom principu društvenih mreža bilo koja dva razdvojena pojedinca na planeti se mogu sresti, sarađivati, organizovati ako ih neko od šest ljudi između njih poveže.
Medijski i životni prostor u kome čovek postoji danas se izmestio u onlajn trenutke, ali je suštinska potreba za pripadanjem grupi sličnomišljenika ostala ista. Nisu to uvek istomišljenici jer nam društveni mediji otkrivaju kao na dlanu koliko su naši prijatelji različiti, a opet donekle imaju zajedničkih crta. Na kraju krajeva, zajedničko im je da se druže sa nama. Na različite načine i odgovarajućim intenzitetom. A čoveku je potreban osećaj da nije sam u trenucima diplomiranja, nezaboravnog putovanja, žaljenja zbog gubitka. I dalje je društvena životinja. A sve se opet dešava u trenutku, što bi Britanci rekli „as we speak“, baš kao što je i tehnologija napravljena za trenutak, par sezona, a ne za večnost. I društveni mediji upakovani u savršeno dizajnirane napravice, gedžete i mašine postaju ono što je Stiv Džobs vizionarski želeo za Eplove proizvode; neodvojiv deo tela, korisnikova treća ruka, pametniji mozak i novo srce.
A informacije sa društvenih medija padaju i protiču postepeno, kap po kap, kao letnja kiša; evo je crvena poruka od prijatelja, jedna pozivnica za Farmu, dva rođendana, pet tekstova u omiljenom časopisu… A onda se te informacije nagomilavaju u barice i konačno pretvaraju u bujicu nepročitanih knjiga, na brzinu spremljenih ispita, neispijenih kafa u društvu jer smo previše bili na Internetu i zaboravili da izađemo iz kuće. Možemo videti i gomilu propuštenih mejlova na koje mi, nemi i prezauzeti nismo odgovorili kad je trebalo jer smo previše dokoličarili u trenucima kada smo virtuelno bežali od samoće ka drugima.
Zato hrabro i sa merom. Vreme treba koristiti pametno tako da se ne propuste najvažnije stvari i ne ostane na nivou površnog, poput fotografisanja doručka, a da nismo podučili prijatelje kulinarstvu i dali recept. Uvek će me fascinirati kako naša generacija radi sa više otvorenih prozora na internetu, a nigde promaje, dok konstantno upijamo sve senzacije koje dolaze iz okruženja društvenih medija. I uvek će me oduševljavati taj osećaj blizine i topline koja proizilazi iz reči napisanih, a ne izgovorenih, usled neodoljivo taktilnog i proročkog principa „tehnologija na vašim vrhovima prstiju“ Bila Gejtsa. Kada recimo u istom trenutku pesmu komentarišu dugogodišnje drugarice, revolucionari se dogovaraju o poeziji i glasanju na izborima, a učenici i učitelji života, razotkrivaju sopstvene istine i inovacije u sferama od suštinske važnosti za njih umesto da podležu manipulacijama medija i kreatora javnog mnjenja.
Autorka: Milena Milićević
Filološki fakultet, Beograd
Loading...
to je ta
Sjajna studentska prica. Napokon da neko pitanje drustvenih medija analizira u sirem kontekstu. Sva podrska Mileni.