Dugogodišnji fotograf i predavač na Beogradskoj politehnici i na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum Aleksandar Kelić specijalno za Marketing mrežu govori da li u Srbiji postoji dokumentarna fotografija, kako se ona projektuje kroz medije, kao i na koji način fotografija može da „promeni svet“.
U kojoj meri je dokumentarna fotografija zahtevnija od drugih vrsta fotografije i od čega zavisi njen kvalitet?
Po mom mišljenju, svaka fotografija je u osnovu dokumentarna. Ona je dokumentarna u užem ili širem smislu. Međutim, ako se pod dokumentarnom fotografijom podrazumeva žanr novinske fotografije, onda je ona u svakom smislu specifična. Žanr dokumentarne fotografije se ne može posmatrati izolovano od konteksta u kome je nastala, u kome se objavljuje i u kome se, možda, kasnije dovodi u relaciju sa istorijskim dešavanjima. Što se tiče kvaliteta dokumentarne fotografije, mislim da je on utemeljen u onome što su smatrali oni koji su ovu vrstu fotografije stvorili, a to je da morate biti dovoljno blizu onoga što je predmet fotografisanja. Ta pozicija osvajanja prostora i sadržaja garantuje da će fotografija biti uspešna. Važno je da uz pomoć dokumentarne fotografije prenesete neki osećaj. Međutim, položaj fotografa je često nezavidan i on može da se nađe u opasnosti. Na primer, fotograf „Nacionalne geografije“ Pol Niklen fotografisao je tigraste foke, koje su veoma opasne, ali je ipak uspeo da im se približi i napravi, u ovom žanru, najfascinantnije fotografije.
U svetu je ova vrsta fotografije veoma popularna, dok mnogi smatraju da u Srbiji prava dokumentarna fotografija i ne postoji. Da li je to zaista tako i koji su razlozi?
Na žalost, ovo što ste rekli, blizu je istine. Situacija u Srbiji još uvek je u završnoj fazi tranzicije, te je dovela do toga da se značaj fotografije u medijima u poslednje vreme potpuno karikira.
U kom smislu se karikira? Kako biste ocenili kvalitet fotografija u srpskoj štampi?
Ključne fotografije koje preplavljuju naše medije su iz podžanra tzv. paparazo fotografije, koja je najprofitabilnija. Međutim, najprofitabilnije dokumentarne fotografije koje su prodate u nekom proteklom periodu jesu fotografija na kojoj Slobodan Milošević ulazi u helikopter koji će ga odvesti u Hag, ali i fotografije na kojima su zarobljeni francuski piloti bili vezani za mostove u Republici Srpskoj, a za koje postoji sumnja da li su ih uopšte snimili profesionalci. Kada imate taj okvir, a kada pogledate fotografije koje danas preplavljuju medije onda se tu gubi suštinski prostor za ono što predstavlja pravu dokumentarnu fotografiju. Ukratko, danas u srpskim medijima ne postoji suštinski dokumentarna fotografija, iako postoji generacija edukovanih, ambicioznih mladih fotografa. U medijima u Srbiji je napravljen takav ambijent da oni nemaju prostor za realizaciju svojih potencijala.
Šta karakteriše „balkansku“ dokumentarnu fotografiju i u kojoj meri se ona razlikuje od „evropske“ ili „američke“?
U svetu postoje mediji koji još uvek neguju pravu dokumentarnu fotografiju, dok na Balkanu to nije slučaj. Svetski mediji, takođe, imaju veliki broj fotografa koji se nalaze na najvažnijim punktovima i veoma dobro pokrivaju sve najvažnije događaje. S druge strane, urednički timovi odlično selektuje te fotografije, jer im je u cilju da svoje novine što bolje prodaju. Upravo to je dovelo do toga da kvalitet bude prisutan i kada je u pitanju dokumentarna fotografija. U Srbiji postoje dobri dokumentarni fotografi, ali je problem što oni nemaju pravi prostor gde bi plasirali svoje radove.
U kojoj meri je dokumentarna fotografija uticajna i može li jedna fotografija „promeniti svet“?
Mislim da ne može da „promeni svet“. U istoriji za to postoji samo jedan primer, a to je poznati američki fotograf Judžin Smit, koji je fotografisao žrtve ekološke katastrofe u mestu Minamata, gde se lokalno stanovništvo pokrenulo protiv jedne fabrike. Smit se na taj način uključio u akciju, sve to dokumentovao, objavio kljigu, napravio izložbu, a na kraju je to rezultiralo zatvarenjem pomenute fabrike. Mislim da ne postoji više ni jedan sličan primer i toliko jak.
Šta je rešenje za dokumentarnu fotografiju i ima li ona budućnost?
Postoje pokušaji da se nešto uradi kada je u pitanju dokumentarna fotografija u Srbiji, ali mislim da ona generalno gubi onaj značaj koji je, možda, imala pre. Danas se fotografija mnogo češće naslanja na Internet, povezuje se sa pokretnom slikom, te se na taj način stvara ambijent za potpuno drugačiju komunikaciju.
Autor: Ivana Parčetić
Loading...
