Izabela Branković, direktorka marketinga kompanije Ringier Axel Springer, specijalno za Marketing mrežu govori o granicama između marketinga i novinarstva, kao i u kom pravcu će se razvijati informativni sajtovi i štampa u Srbiji.
Kako funkcioniše marketing u kompaniji koja ima različite vrste medija, da li je sve integrisano ili se radi drugačije za posebna izdanja?
Što se tiče funkcionisanja službe marketinga u našoj kompaniji, mislim da je ona jedan od nosećih stubova čitavog sistema. Poslovanje kompanije i njen razvoj u ogromnoj meri zavisi od rezultata rada marketinga. Prošlo je vreme kada je novinarstvo moglo samo da se „izdržava“. U ovoj eri, kada informacija predstavlja neprocenjivu vrednost, kada od nje zavise i život i smrt, potpuno je logično tražiti njen što efikasniji i što brži put do korisnika. Upravo marketing trasira taj put, a on je u funkciji novinarstva i u službi publike kojoj je informacija uvek dostupna i uvek na usluzi.
Naša kompanija ima tri dnevna lista, pet magazina i čak 17 online izdanja. Svojevrsnom medijskom sinergijom brendova, mi smo uspeli da iz jednog centra pružimo našoj najširoj publici mogućnost da, u zavisnosti od potreba i sklonosti, pronađe neophodnu informaciju na različite načine i za različite potrebe, a u isto vreme koristimo upravo tu prednost jednog centra da na taj način kvalitetnije i sadržajnije promovišemo naše ideje. Sve u svemu, mi smo medijski i marketinški spoj tradicionalnog i modernog rada, što predstavlja jednu univerzalnu vrednost našeg poslovanja i odgovornosti prema drugima.
Počeli ste kao deo marketinškog tima dnevnih novina. Koliko se razlikuje rad za štampana izdanja u odnosu na sajtove? Da li je tempo drugačiji?
To su potpuno različite kategorije. Jedino je zajednički cilj, ali su zato načini dolaska do cilja različiti. Dnevne novine i magazini ostaju verni tradiciji, uspeli su da opstanu, ali su trku s vremenom odavno izgubili. Novine danas čitaju ljudi koji ih poštuju, za koje je čitanje u opštem smislu bilo i ostalo svojevrsni ritual. Sa druge strane, digital je proizvod modernog doba, već je uveliko postao potreba i neophodnost. Njegova osnovna snaga je informacija u realnom vremenu, što je nenadoknadiva prednost u odnosu na štampana izdanja. Da li je to novinarstvo ili distribucija informacija? To je pitanje za sociologe i one koji prate društvena kretanja…
Posebnost digitalnih medija je upravo ta direktna veza sa korisnicima, živa komunikacija, odnosno mogućnost da u svakom trenutku možemo da saznamo koliko ljudi je pročitalo neki tekst i koliko je on komentara izazvao. U slučaju tradicionalnih medija, imamo opšta merenja u smislu čitanosti i prodaje kao jedinih parametara. Dakle, kod digitalnih medija, vreme je presudan faktor… Nikada ga nemate dovoljno, što znači da mora da se radi bez prestanka, a podrazumeva armiju ljudi – vrednih i stručnih… I što je možda najvažnije: ljudi željnih da napreduju i svakim danom savladavaju nove veštine.
„Ringier“ često sklapa medijska partnerstva za pojedine događaje. Kako odlučujete šta ćete podržati, od zaista velike ponude pre svega u Beogradu, i koliko to utiče na vaš imidž?
Taj odgovor mora da bude kratak… Naš interes su naši čitaoci. I bivši, i aktuelni, i potencijalni. Sve što zaokuplja pažnju javnosti zaslužuje naš angažman i mesto u našem medijskom prostoru. U stvari, to je njihov prostor – prostor čitalaca – a nama pripada čast da ga popunjavamo. Oblik i meru angažmana određujemo prema važnosti događaja. To nije samo izraženo u masovnosti već i u socijalnom karakteru i odgovornosti, koju svesno preuzimamo zarad napretka i interesa čitavog društva.
Digitalni mediji se sve više razvijaju kod nas, kako Vi vidite trend razvoja u narednim godinama? U kom pravcu će ići informativni sajtovi?
To niko, iole poslovno razuman, sa preciznošću ne može da predvidi. Možemo samo da nagađamo. Razvoj se dešava munjevitom brzinom, tu pred našim očima i često bude da što je značilo juče – ne znači danas, a da sutra postaje potpuno beznačajno. Do pre nekoliko godina, bili smo ponosni na velike kućne kompjutere na pisaćim stolovima. Prenosivim kompjuterima zasigurno ističe rok trajanja, jer trenutno su u trendu kompjuteri „u džepovima“. Sasvim sigurno, dolazi nešto sasvim treće, četvrto i peto, nešto nalik čitačima misli… Ali, uvek će ostati nezajažljiva potreba čoveka za informacijama i brzinom kojom će se ona širiti… Kao epidemija koja je zarazila savremeno čovečanstvo. Da li je to bolest, ili lek – to je pravo pitanje, bez pravog odgovora?! Sumiram, današnje novinarstvo, po mom skromnom mišljenju, zavisi od napretka tehnologije i to je gotovo postala platonska veza.
Iz drugog ugla, imate problem s percepcijom da je internet besplatan, jer ljudi ne vole ništa da plaćaju što ne mogu da dodirnu. Opet, uvek žele vrhunski kvalitet, brzu informaciju i analitičnost, a da to bude besplatno?! To je prosto nemoguće! Nekoga to, ipak, mora da košta. Velike svetske izdavačke kuće pokrenule su specijalne naplative sadržaje, kao ekstenziju, pre svega, štampana izdanja, kojima, uz naplatu čitaocima, odnosno korisnicima, pružaju ekskluzivne informacije. To su projekti medijskih velesila: „The New York Times“, „The Wall Street Journal“… Ali, to donosi gubitak na drugoj strani, jer ne mogu da amortizuju pad tiraža štampanih izdanja.
Još jedna bitna stvar kod digitalnih medija: doza privatnosti koju oni obezbeđuju, u smislu „moja je stvar šta ću da čitam i to niko ne mora da vidi i zna“ predstavlja prednost u odnosu na novine koje ste prinuđeni da raširite u tramvaju, ili pred decom… Tako, ljudska znatiželja, kada ste samo u društvu računara, postaje mnogo šira i raskošnija u odnosu na svaki drugi ambijent.
Posebno bih apostrofirala problem zaštite autorskih prava, gde za svaki objavljeni tekst i fotografiju morate da imate dozvolu, sa nadoknadom ili bez nje. To je potpuni apsurd, tim pre što društvene mreže, koje personifikuju Facebook i Twitter, ne posluju po tako rigidnim pravilima. Tamo možete pronaći sve i svašta, bez ikakve granice i često bez ikakve mere. Očigledno da društvo još nema odgovor na svako pitanje koje samo sebi postavlja…
Koliko vam kao kompaniji koriste društvene mreže i mobilne aplikacije u popularisanju svih izdanja i koliko digitalnih izdanja imate trenutno?
Svako naše digitalno izdanje ima svoj profil na Facebook-u i postoje kolege kojima je posao da komuniciraju s korisnicima društvenih mreža. To je postao neraskidivi deo slike brenda i njegovog odnosa sa svima. Samo „Blicova“ grupa na Facebook-u ima više od 520.000 fanova. Često, naše fanove „koristimo“ kao izvor kontenta, jer svaki komentar nam je dragocen i vodi nas negde. Danas niko ne stoji u mestu, svi negde žurimo i to nije pitanje našeg izbora već potrebe da budemo online u svakom pogledu… S obzirom na procenat poseta koje dolaze na naša digitalna izdanja s mobilnih telefonskih aparata, možemo slobodno da postavimo tezu: ako me nema na aplikaciji, nema me nigde… Zvuči kao šala, a u stvari, ništa ozbiljnije ne postoji! Zato mi imamo aplikacije, kako za Android, tako i za IOS i druge platforme. Blic.rs pored ovih, osnovnih: responsive mobilne verzije i aplikacija za Android i IOS i Blackberry, ima aplikacije i za smart televizore. Sve su to kanali za komunikacije i promocije, neizostavni pratioci u planiranju naših kampanja.
Pošto imate iskustva u razvoju izadavaštva u Srbiji, kako vidite razvoj štampanih izdanja u narednim godinama, da li će magazini i dnevne novine opstati u obliku u kakvom ih znamo danas?
Mi smo pre četiri godine izašli s jedinstvenim konceptom integrisane redakcije, koja radi zajedno i uspeli smo da obučimo naš novinarski kadar da svaku informaciju prilagode mediju za koji izveštavaju. Procenjujem da se uspeh, pre svega, informativnih sajtova bazira na postojanju print izdanja, jer su svi veliki sajtovi nastali kao njihova ekstenzija. Uvek treba da se zna gde je izvor i odakle je sve počelo. Novinarstvo je u svojoj prirodi „vest na papiru“. Sve ostalo je eksperiment koji traje…
Autor: Jasmina Krstić Latinović
PR Manager / preduzetnica
Loading...
Content je na srpskom jeziku sadržaj. Ne vidim potrebu da se ne koristi naš jezik, posebno kada ga koristi neko iz menadžmenta nekog srpskog medija. Ringieru na prvom mestu treba lektor za sva izdanja, bilo da su online ili štampana (oni bi verovatno rekli print izdanje, sudeći prema ovom kontent).
Potpuno se slazem sa „ja“. No, kada smo zaboravili svoje pismo, zasto ne bismo zaboravili i reci. Stice se utisak da se putem medija izvrsava opste prekrajanje identiteta drzava i ljudi na ovom podneblju, da ne kazem – rebrending. Francuzi su ponosni na Ajfelov toranj, Italijani na Koloseum, Grci na Akropolj. I mi smo sve vise ponosni na sve to, ali sve manje ponosni na Kalemegdan, na Gazimestan… „Kako je urbano biti urban“ neko rece. I bese u pravu. Nekako se covek lako stopi sa svim tim contentima, eventima, partyima, personalityima… Jos bih napomenula kako se u dnevniku (na vecini programa) u poslednje vreme na vrlo cudan nacin akcentuju reci teritorija, vatrogasaca, parlament, kao i ime Aleksandar. Ta promena se odigrala u svega mesec dana i volela bih da znam ko nas to uci kako da govorimo svoj jezik. No, cinjenica je da smo narod sacinjen od jednostavnih ljudi kojima vise poverenja ulivaju licnosti koje se strancizama hvalaju kao pijan plota. Primecujem i rekame koje se gotovo u potpunosti sastoje od engeskih reci, te cesto moram majci (koja ja u skoli ucila nemacki) da objasnjavam sta ljudi na televiziji govore. Osecam se, na neki nacin, ponizeno i uvredjeno , kao da mi neko vredja jezik, identitet i um. Ipak, hajde da zaboravimo reci, posebno one slovenskog porekla. Mozemo i da napravimo takmicenje… „Zaboravi rec i osvoji nagradu!“. Ili, jos bolje „Stop barking – start speaking“. That’s all, folks. Enjoy the content 😀
Izabela je profesionalac koji u medijima radi vise od 15 godina, potpuno su vam abitni komentari i nemaju veze sa onim sto zena prica. Shizi, svaka ti je na mestu :).