Korona je sve zatekla nespremne. Ko kaže drugačije – čini mi se da ne govori istinu. Nastala je situacija za koju niko nije mogao ni da pretpostavi da će da se desi. Svet je stao u roku od nekoliko dana.
Toalet papir postao je najtraženija roba. Berze su krenule da padaju, cena nafte isto, ljudi su počeli da ostaju bez posla, a lekari su ponovo postali nosioci zanimanja koje je izuzetno cenjeno. Posledica virusa je da je puno ljudi odjednom krenulo da umire. U tim situacijama spasavaju se životi i sve ostalo je manje bitno. Fakat, svi smo bili nespremni.
Mnogi lideri u tim situacijama dolaze do izražaja i pokazuju kako reaguju pod pritiskom i kakvi su im liderski kapaciteti. Vidimo da je u mnogim zemljama vođstvo vikalo na svoje podanike, da su kumili i molili, da su se drali na novinare i unižavali ih. Komunikacija je stihijska, barata se poluinformacijama, koje pri tom nisu pravovremene. Čini se da tu nema nekoga ko će sa komunikacijske strane da stane na loptu i kaže: „Ljudi, čekajte, postoje neka pravila i u ovakvim situacijama!”
U poslednjih nekoliko godina, od kada je marketing preuzeo veći budžetski kolač, a HR se gura u internu komunikaciju, a digitalna transformacija ruši sve pred sobom, PR-ovci su nekako ostali nesnađeni u toj priči. Sve manje nas ima i obraćaju nam se samo kad nekome padne plafon na glavu ili se desi neka druga krizna situacija. Uglavnom smo sami krivi za taj položaj u kome smo se našli. Ego ljudi koji se bave našom strukom – prevelik je. Slabo delimo znanje, a kada treba nekog mladog da uvedemo u posao, kao da mu otkrivamo tajnu svetog grala. Recept je: prvo 20 godina volontiraš u nekoj agenciji, onda još 10 donosiš doručke, a posle toga ti, možda, nešto damo i samostalno da radiš. Ipak, ti nemaš kredibilitet i ne znaš to – ja najbolje poznajem klijenta. Generacije koje su došle ne kupuju tu priču i hoće sve sada i odmah. Ćao, društvo, odosmo mi u digital! Vi ćete ionako da umrete uskoro kao dinosaurusi.
Dakle, sami smo krivi što PR-a nema sada, kada je bitno, i što su nas ćušnuli negde u drugi plan.
Šta možemo da uradimo da promenimo to?
Za početak, da počnemo da komuniciramo jednostavno i da malo spustimo ego. Onda da idemo dalje, da priznamo da je godišnji izveštaj o poslovanju naše kompanije jedino važan, a ne skraćenice i indeksi.
Sledeći korak može da bude da se nametnemo kao neko ko je relevantan sagovornik i biznis strani naših kompanija i da se sami transformišemo. Samim tim, možemo da se nametnemo kao neko ko ume i može da bude lider u transformaciji i da povedemo sve ove sektore koji time treba i mogu da se bave, umesto da pratimo nekoga. Možda ćemo i mi onda postati ta „the struka” koja se ceni i poštuje, kao što su lekari i epidemiolozi to zavredeli ponovo zbog korone.
Piše: Vedran Ivanković, Senior Specialist for Corporate Communications, Addiko Bank
Izvor: BizLife
Loading...
