Šta je život, nego maštanje, stremljenje ka željama i planiranje kako da te želje ispunimo, dok se on sam ne dogodi i mimo svih naših planova, demantuje i nas i plan i smesti nas u situaciju da prevazilazimo neke nove okolnosti. Ponekad ih prevaziđemo držeći se grčevito plana, ali mnogo češće menjajući ga, neretko i u korenu, jer postoje okolnosti koje odmah postave nova pravila.

Iz ugla event menadžera, pravo je umeće prepoznati taj trenutak, napustiti brižljivo pripremljen plan i okrenuti se potpuno novom putu sa nepromenjenim ciljem. Prihvatiti istinu da ponekad rigidno praćenje plana zahteva više energije i ne donosi uvek rešenje. Rešenje donosi sposobnost da se plan prilagodi trenutku, toj novoj okolnosti i oblikuje u realnom vremenu, bez gubitka suštine.

Slična stvar, usudiću se da uporedim, je i sa džezom. U džezu postoji tema i postoji cilj, a to je da muzičar bude istinit prema sebi u trenutku zajedničke improvizovane igre.

Svaki događaj ima svoj cilj, a to je da pibliži željenoj grupi ljudi određeni brend,

Kako i na koji način? Šta želimo da ti ljudi, naši gosti, odnosno publika oseća, na koji način da razmišlja i šta da uradi posle događaja? Koju poruku brend treba da pošalje i kako?

Sam događaj, naravno, deo je šire slike marketing kampanje za određeni brend. Još jedan moćan alat, koji čini deo veće slagalice. Razlika u odnosu na sve ostale alate je što on predstavlja “živo iskustvo brenda”, marketing u realnom vremenu, gde program, odnosi među učesnicima i emocije proistekle iz prethodno pomenutog čine energiju koja se, ako sve “legne kako treba” ne zaboravlja.

Harmonija, tempo i struktura u džezu su svakako zadati i dobro uvežbani.

Struktura samog događaja se odnosi na slaganje konkretnih stvari – lokacija, predavači, teme predavanja ili panela, govori, kulturni, odnosno umetnički deo, posete zanimljivim lokalitetima, poklon, odabir menija, slaganje vina…

Office sa najboljom scenografijom

Postavljanje strukture u startu kreće od nekoliko desetina, često i stotina mailova, telefonskih razgovora i sastanaka koji mesecima unapred trasiraju put do “savršene” lokacije, koja neretko nametne temu skupa. Potraga za lokacijom je moja savšena kancelarija, koja podrazmeva eksterijer najinteresantnijih karaktersitika i upoznavanje zanimljivih ljudi.

Događaj u Puli i Brionima, pre par godina nametnuo je jednu lepu temu i doveo do interesantne analogije. Kako je u pitanju bio regionalni skup, a svima su Brioni asocijacija na Tita, odnosno bivšu Jugoslaviju, odmah se javila ideja da taj skup treba da nosi poruku jednog dugogodišnjeg suživota i velikog prijateljstva i da akcenat treba da bude na tom ljudskom momentu, koji svi mi duboko u sebi osećamo i čuvamo.

Ta jedna iskra nam je dala vetar u leđa i čitav vizual skupa krenuo je da se razvija u retro dizajnu, topao i nostalgičan. Imena umetnika su se nekako sama nametnula, jer ko je za to doba autentičniji, interesantniji i uzbudljiviji od grandiozne Bisere Veletanlić! A, onda po prirodi stvari, i veliki Vasil Hadžimanov i veličanstveni  Matija Dedić. Bilo jednom na Brijunima je predstava koja je morala biti odigrana na tom događaju.

Ideje su se samo ređale, to je bio adrenalin, koji se retko doživi u tom delu procesa, mnogo meseci pre samog događaja.

Klupko je nastavilo da se odmotava uzbudljivim tempom. Nismo samo rezervisali hotel i konferencijsku salu, iznajmili smo pozorište, organizovali transfere, scenografiju, dizajnirali razlednice, koje će naši gosti poslati svojima na “old fashion way” – klasičnom poštom sa nalepljenim markicama.

Svaki detalj, koliko god sitan delovao, imao je svoju težinu i smisao. Nije bilo prečica i lakših puteva, sve je moralo da funkcioniše.

Nekoliko dana pre samog događaja spiskovi su se menjali, dopunjavali, čak su i noći bile kratke za sve što je bilo potrebno uraditi, ali znali smo da će ogromno zadovoljstvo, kada mu dođe vreme, izbrisati i poslednji trag umora. To su oni momenti kada znamo da ćemo sa velikim brojem ljudi podeliti dragoceno iskustvo.

I, zaista je tako i bilo, uvek dobijemo tu nevidljivi nagradu – saznanje da smo od ideje napravili trenutak za pamćenje. I da ćemo sledeći put reći – Idemo opet!

I, tako je svaki put. Zbog jedne posebnog, tajnog sastojka koji negujemo godinama – iskrene želje da se svaki naš gost oseti posebno, ispoštovano i da u svom srcu sačuva lepu uspomenu na život.

Tišina – dah ravnoteže pre sledećeg koraka

Kao što u džezu publika kroz svoju tišinu ili neku drugu reakciju i svoju energiju utiče na muzičara, tako i na događaju gost utiče na dinamiku prostora i intenzitet dešavanja.

Takođe, kao i u muzici, važna je tišina. Tišina na događaju predstavlja prostor gde gost sam  režira svoje vreme. Događaj bez ovog prostora može lako da izgubi ritam.

Muzičar sluša publiku, event manedžar osluškuje gosta.

I, koliko god događaj bio isplaniran do najsitnijeg detalja, on je živa stvar, koja se vodi u trenutku dok se događa. To je “bend” koji svira uživo i koji broji najčešće desetine muzičara, koji sinhronizovane rade u trenutku.

Pun improvizacija, kao i džez.

Ipak, džez je disciplina koja dozvoljava improvizaciju samo onima koji savršeno poznaju pravila. Muzika dijaloga, gde svaki instrument ima glas, ali zajednički cilj ostaje jasan i prepoznatljiv.

I, nijedna improvizacija na događaju nije slučajna. Pre svega, jer je ona moguća samo ukoliko je već napravljena jaka logistika, sa jasno definisanim ulogama i ciljevima svake aktivnosti.

Tek tada, event menadžer ima slobodu da nešto skrati, produži ili potpuno preusmeri tok programa, odnosno reaguje na energiju publike i sve te neplanirane trenutke iskoristi kao svoju prednost. Imati mogućnost improvizacije je zapravo kontrola, nikako njen gubitak. Ako se dobro koordiniše, ona nikako nije haotična, ona je vrhunac discipline, takoreći odgovor na tu novu okolnost u skladu sa svim ostalim uslovima.

Naravno, tema događaja mora ostati prepoznatljiva, bez obzira na improvizaciju, poruka brenda mora biti potpuno jasna i, što je možda najvažnije, identitet kompanije u svakom trenutku prepoznatljiv.

Najbolji događaji, baš kao i najbolji džez koncerti, ne pamte se po savršenstvu, nego po živosti, autentičnosti i energiji trenutka.

A upravo tu, između plana i improvizacije, nastaje iskustvo koje publika ne zaboravlja.

Autorka teksta: Snežana Borojević, Consumer Care & Event Manager, Salveo Srbija

Ponekad je dovoljno da usporiš, udahneš i dozvoliš da toplina, namera i prisutnost postanu tvoji najjači alati u svetu međuljudskih odnosa.

U poslovnom okruženju u kojem prolazimo brojne treninge, tehnike i nove veštine lako zaboravimo na suštinu, da strategija nema vrednost ako u prostor ne unesemo toplinu i autentičan odnos. Upravo je to temelj na kojem se grade dugoročna saradnja, poverenje i rezultati. Prolazeći raznovrsne edukacije, vremenom sam shvatila da alati koje sam savladala nisu moja najveća snaga, već energija koju donosim. Namera koju nosim. Toplina kojom dotičem ljude, čak i kada su ciljevi visoki, rokovi kratki, a očekivanja velika.

I vremenom spoznajemo da toplina nije slabost. Da ona ume da otvori vrata koja sila nikada ne može. Toplina stvara prostor u kojem ljudi odustanu od odbrane, prostor u kojem razgovori pređu sa površine u dubinu, saradnja počne da živi kroz poverenje, a ne kroz pritisak. Energija sa kojom dođeš često je važnija od svakog argumenta koji si spremio.

Možda će zvučati neuobičajeno, ali u mom svetu i okruženju sve je počinjalo emocijom. Ne emocijom koja preuzima kontrolu, već emocijom koja povezuje. Tihom, stabilnom, sigurnom. Emocijom koja je čuvar integriteta. Naučila sam da se najbolji rezultati često rađaju tek kada odnosi postanu iskreni, a prostor među ljudima oslobođen pritiska.

ŠTA ME JE REIKI NAUČIO O LJUDIMA?

Reiki me je godinama tome učio, ne teorijom već praksom. To nije nešto što pokazujem, niti ističem, ali jeste nešto što živim. Naučio me je da prepoznajem trenutak kada treba stati, udahnuti i dopustiti da se energija u razgovoru promeni. Da se sagovornici osete viđeno. Da se osete sigurno. Naučio me je da energija ulazi u prostor pre nas. Da namera menja ton razgovora. Da se poverenje ne gradi rečima već načinom na koji ih izgovaramo. Da ljudi osećaju ako im prilazimo iz ega, kao što osećaju i kada im prilazimo iz poštovanja.

SUSRET KAO PREKRETNICA

Sećam se situacije koja me je zauvek oblikovala.
Sastanak sa važnim partnerom bio je napet. Razgovor je odmicao, ali ništa se suštinski nije pomeralo. Slušam, govorim, analiziram i u isto vreme osećam da nam ništa od toga ne otvara put. Reči su išle, informacije su proticale, ali nešto je u vazduhu ostajalo nepomerljivo.

U jednom trenutku, kao da je neka nevidljiva sila povukla kočnicu „Samo stani.” I jesam.
Spustila sam olovku i rekla sasvim jednostavno: „Hajde samo da razumemo šta je vama danas najvažnije. “
Bez pritiska. Bez očekivanja. Bez borbe.

Videla sam kako se atmosfera menja. U tom trenutku kao da je neko skinuo teško odelo. Kao da više nisu postojale dve strane i da se odnos pretvara u susret. To je bio trenutak koji mi je zauvek potvrdio ono u šta sam još kao mala kovrdžava devojčica verovala. Potvrdio mi je da poverenje ne nastaje iz snage već iz iskrenosti.

Vremenom je taj pristup postao deo moje svakodnevice.
Ozbiljnost i nežnost više nisu bile suprotnosti, već ravnoteža.
Tačnost i prisutnost postale su dve strane, ali iste namere.
Ciljevi su ostali jasni, ali način na koji im prilazim usklađen je sa energijom ljudi sa kojima radim. I najvažnije, poverenje. Ono se i dalje gradi polako i pažljivo, iz susreta u susret, iz reči u reč, iz pogleda u pogled.

KAKO IZGLEDA KADA LJUDSKOST POSTANE PROFESIONALNA VREDNOST?

U Salveu mi je važno da ljudskost bude jednako prisutna kao i profesionalnost.
Da govorimo jasno a slušamo pažljivo.
Da vizuali u apotekama ne budu samo estetika, već izraz našeg poštovanja prema partnerima.
Da edukacije budu dijalog, nikako monolog.
Da svaki kontakt ostavi trag koji ga ne povezuje sa brojkama, već sa iskustvom koje delimo.

Moja odgovornost i pedantnost su moj oslonac. Moja emocija i energija su moj pravac, a ono što spaja sve to, jeste namera da ljudi oko mene, uključujući i tim koji mi je poveren, svakog dana osete sigurnost, jasnoću i poštovanje.

Shvatila sam vremenom da vođenje ljudi ne znači imati sve odgovore, već stvarati prostor u kojem oni mogu da budu najbolja verzija sebe. Da im pružiš mir kada im je potreban, jasnoću kada je haos prisutan i podršku onda kada je ključna. To je za mene suština svega, ljudskost kao osnova profesionalnosti.

PORUKE KOJE TRAJU

U vremenima kada se podrazumeva da zadati ciljevi budu odmah realizovani istakla bih sasvim jednostavne poruke:

Dozvolite sebi trenutke u kojima prodaja ne teče savršeno.
Dozvolite sebi da tada zastanete, da saslušate i budete prisutni.

Ovakav pristup uvek donosi dugoročne rezultate. Ne samo veće brojke nego i ono što je još vrednije, a to su poverenje i saradnja koja prkosi vremenu i promenama koje vreme donosi.

Ne mislim da je cilj da budemo savršeni. Mislim da je cilj da budemo istiniti.
Jer partnerstva ne gradimo snagom, već pristupom.
Ne gradimo ih rečima, već atmosferom.
Ne gradimo ih planovima, već ljudskom toplinom koju unosimo u svaki susret.

U svetu u kojem mnogi trče da bi stigli prvi, ja biram drugačiji put. Ne da bih bila najbrža niti da bih pobedila, već da bih ostala verna sebi i vrednostima koje me vode na svakom koraku. Kada biram taj put, znam da biram i ono što mi gradimo u Salveu, kulturu u kojoj rezultat dolazi iz ljudskosti, a razvoj iz iskrenosti.

Autorka teksta: Milica Krsmanović, Nacionalni menadžer za odnose sa ključnim kupcima, Salveo Srbija