Ko brine o ugledu institucije i ljudima koji je predstavljaju? Koliko se kodeks ponašanja državnih službenika poštuje i uzima za ozbiljno? Da li su državne institucije prihvatile važnost društvenih medija i poruka koje se šalju tim putem? Da li smo svesni posledica koje proizilaze iz nekih statusa, fotografija objavljenih na internetu? Neka ovde navedena pitanja postavlja Branka Milojević, na neka i odgovara, a zapravo želja je da sami o njima razmislite.
Osvrt na nespretni pristupa društvenim medijima, slučajevi Vanje Hadžović u Srbiji i Mije Martine Barbarić u BiH.
Nedavno veoma popularan slučaj mlade savetnice Vanje Hadžović, skoro je zaboravljen i pravo je vreme da se on sagleda iz drugog ugla. Počnimo od definisanja njene pozicije u Ministarstvu inostranih poslova. Mnogi mediji su vest o dotičnoj gospođici objavili kao skandaloznu uzimajući u obzir radno mesto na kom se nalazi. Ona nije savetnica ministra u smislu davanja stručnih procena iz određenih oblasti već službenica zaposlena u ministarstvu. Mlađi savetnik je prva pozicija na kojoj se zapošljavaju mladi kadrovi u svakom ministarstvu. Mediji su želeli skandal i napravili ga, a mlada savetnica nije računala na to da će se neko baviti njenim slikama koje su objavljene pre nego što je zaposlena u MIP-u.
Predstavljanje na društvenim mrežama trebalo bi da bude shvaćeno mnogo ozbiljnije nego što je to sada slučaj. Bilo ko od naših prijatelja može podeliti određenu informaciju sa mnogo širim krugom ljudi nego što prvobitno možemo i da zamislimo. Dovoljan je jedan print screen i da svi saznaju nešto što možda nije bilo namenjeno javnosti.
Ipak kratkoročno razmišljanje upravo dovodi do komplikacija. Svako ko ulazi u politiku mora da pazi na reputaciju i razmišlja nekoliko koraka ispred sadašnjeg trenutka. Primeri onih, koji sada verovatno udaraju glavom o zid ili se nadaju da će sve biti vrlo brzo zaboravljeno, ima ne samo kod nas već i u regionu.
Nedavno je slučaj portparolke ministarstva ekologije i turizma u federalnoj vladi BiH, Mije Martine Barbarić, potresao javnost cele regije. Naime, ona je na svom Facebook profilu postavila poruku podrške hrvatskom reprezentativcu Josipu Šimuniću, napisavši “Za dom spremni”. Koleginici portparolki podršku je dao Dalibor Ravić, koji komunicira s javnošću u ime Zavoda za zdravstveno osiguranje jedne hrvatske županije. Odmah zatim, on je suspendovan a protiv Mije pokrenut disciplinski postupak.
Brojna su pitanja koja proizilaze iz ovoga – ko brine o ugledu institucije i ljudima koji je prestavljaju? Koliko se kodeks ponašanja državnih službenika poštuje i uzima za ozbiljno? Da li su državne institucije prihvatile važnost društvenih medija i poruka koje se šalju tim putem? Da li smo svesni posledica koje proizilaze iz nekih statusa, fotografija objavljenih na internetu?
Član 15 Kodeksa ponašanja državnih službenika govori o očuvanju ugleda državnog organa – „Državni službenik na položaju dužan je da vodi računa da ponašanjem na javnom mestu ne umanji ugled položaja i organa i poverenje građana u državnu službu. „
U skladu sa novim tendencijama treba menjati i ovaj član kodeksa. Pominjanje ponašanja na javnom mestu ne može se u potpunosti definisati okvir u kom bi službenici trebalo da vode računa o svom ponašanju. Možda bi samo mala izmena doprinela boljem i jasnijem značenju. Javnost, a ne javno mesto i odmah dobijamo šire tumačenje.
Drugi pojam koji ovaj član sadrži je “poverenje u državni organ”, koje može biti urušeno zbog određene vrste ponašanja nekog službenika. Koliko je u pomenutim slučajevima poverenje urušeno, organ ismejan a kompetentnost svih službenika pa i samog ministra stavljeni pod znak pitanja, može se lako utvrditi čitanjem članaka na ovu temu. Mediji jesu prepoznali ponašanje službenika kao pogrešno i pogubno po reputaciju ministarstva, ali nisu tačno definisali zašto je to tako.
Pitanje ugleda i reputacije jedne državne institucije ne treba da bude zadatak samo jednog zaposlenog, već svih ljudi koji čine taj tim. Internom komunikacijom sa zaposlenima mogu se postići izvrsni rezultati koji će u konačnom rezultirati pozitivnom slikom javnosti o odredjenoj instituciji. Svako pojedinačno mora biti svestan svog značaja za ugled institucije u kojoj radi, koju na svakom koraku predstavlja. Državni organi, a posebno izabrani predstavnici naroda, moraju da osećaju određenu vrstu odgovornosti prema funkciji na kojoj su i prema onima u čije je ime obavljaju.
Ni sami državni organi još uvek ne shvataju značaj komunikacije s javnošću putem društvenih medija pa tako samo nekolicina njih ima zvanične profile iako je ta praksa u razvijenim demokratijama i društvima zastupljena već izvesno vreme. Kako onda očekivati da neko ko se tek zaposlio shvati ozbiljno komuniciranje putem društvenih mreža kada ni sama institucija u kojoj radi to ne čini?!
Kada su pak portparoli odredjenih institucija u pitanju, za njih ne može postojati opravdanje jer kao osobe kojima su komunikacije deo posla, trebalo bi da znaju kako iznošenje njihovih ličnih stavova može uticati ne samo na njihovu ličnu reputaciju već i na reputaciju institucije u kojoj rade. Pokretanje disciplinskog postupaka je svakako jedna od sankcija kojom se ovakvo neprimereno ponašanje može kazniti ali ne i jedino i svakako ne dovoljno. Posle ovoga teško da će iko poželeti da osoba sa takvim političkim stavovima zastupa nekog u javnosti. Pored toga neidentifikacija sa institucijom koju predstavlja može biti dodatni minus jer iznosi stavove koji štete ugledu države čije ministarstvo ona zastupa. Dakle moralne i etičke dileme plus mini međudržavni skandal mogu opisati ovu situaciju u čijem korenu leži loša komunikacija i neuzimanje društvenih medija za ozbiljno.
Nastavak teksta pročitajte na sajtu PROF komunikacije.
Autor teksta: Branka Milojević
Loading...
