Pao je poslednji corona-free bastion u Evropi. Crna Gora, zemlja o kojoj su ovih dana pričali u regionu, ali i šire, svi postavljajući pitanje – kako im je to uspelo?
Crna Gora je odolevala koronavirusu više od tri meseca od njegove pojave, a celih 10-ak dana nakon što se virus „odomaćio“ u svim zemljama sa kojima se graničimo.
Uz mere kao što su zatvaranje vaspitno-obrazovnih ustanova, zatvaranje kafića, restorana, teretana, kozmetičkih i frizerskih salona… jednom rečju, većine mesta gde se ljudi okupljaju u velikom broju; zatim, zatvaranje granica, prizemljenje aviona, zaustavljanje vozova, ali i autobusa i kombi prevoza, zabranu okupljanja na javnim mestima… uspelo je. Bar do sada.
Uz SMS poruke koje je Vlada slala svim građanima, pozivajući ih da se jave ukoliko su boravili u inostranstvu, a imaju simptome prehlade i poziv „Čuvajmo sebe i druge“, te osmišljenu kampanju „Ostani doma“, i u komunikacijskom smislu nastojalo se dopreti do svakog građanina.
Da, nismo ni mislili da ćemo proći ovo deljenje karata bez ijedne loše. Zdravstveni sistem se spremio koliko je mogao, mere nisu bile uzaludne, jer je pojava virusa, ipak, maksimalno odgođena.
S druge strane, ostaje pitanje – jesmo li mi svi kao pojedinci uradili koliko smo mogli? Jesmo li svi poslušali preporuke i uticali bar na svoja mikro okruženja da urade isto? Ili smo rekli: „neće mene, ljudi previše paniče“.
Ovih dana postala sam dosadna porodici i prijateljima, jer svima podvlačim da SADA, a ne tamo nekad, SADA, a ne kasnije, treba od slova do slova da ispoštujemo preporuke.
U ponedeljak ujutro, kad su prve strože zabrane stupile na snagu, krenula sam na posao kako bismo dogovorili rad od kuće. Grad je bio ZAGLUŠUJUĆE TIH. Ne ona tišina koja vam prija, tišina u kojoj sam odrasla živeći na selu. Već druga, opominjuća tišina. Pomislila sam na nešto o čemu sam pre neki dan pričala sa prijateljicom – svet nas opominje da USPORIMO. Da sve može i drugačije. Da se moramo vratiti sebi i bližnjima i brinuti istinski jedni o drugima.
O nama će sada da brinu zdravstveni radnici, oni su na prvoj liniji odbrane. Pa nakon njih, svi oni u različitim delatnostima koji nam pomažu da život i dalje funkcioniše: kasirka u trgovini, radnik obezbeđenja koji održava red, radnik na šalteru u pošti ili banci, apotekari, taksisti, higijeničarke… zatim dostavljači hrane, novinari koji nas informišu…
Za sve što čine za nas, nemojte im zahvaljivati kad sve prođe. Zahvalimo im sada.
Budimo još odgovorniji. Ostanimo kod kuće. Ne izlazimo bez preke potrebe. Ne pravimo bespotrebne zalihe namirnica i lekova.
Ovo nije alarm za paniku, ovo je alarm za solidarnost i buđenje. Znam da možemo, jer mi smo najjači kad najviše treba!
Autor teksta: Mileva Seratlić, PR Manager (Represent Communications Crna Gora)
Loading...
