Ko sme, a ko ne sme da se igra sa igrama?

Kada se okupe najbolji svetski sportisti da odmere snage, oni zabave i inspirišu čitav svet. Gledati te nadljude kako naizgled sa lakoćom preskaču najveće prepreke, prkose fizici i prevazilaze očekivanja, to oduševljava sve generacije. Vrednosti koje oni promovišu duboko će pogoditi sve kulture, suze na postolju za medalju ganuće i najtvrđa srca u dnevnoj sobi, a radost koju svaka pobeda izaziva u nama posmatračima je nemerljiva.

To je zato jer mi, ljudi, nezavisno od toga gde smo se rodili i koji jezik govorimo, duboko poštujemo odricanje, upornost i istrajnost, prevazilaženje sopstvenih granica i težnju ka boljem rezultatu, ka izuzetnosti. Sve ono što sportisti tokom karijere prolaze da bi bili nadomak titule najboljih izaziva divljenje i poštovanje.

Velike kompanije imaju priliku da kroz sponzorstva dokažu da podržavaju ove vrednosti, bilo na globalnom ili lokalnom nivou. Sponzorstva podrazumevaju ne samo vidljivost odštampanog logoa oko terena i zvuk poruke „ponosni sponzor tog i tog“, već se putem sponzorstva u glavama potrošača ostvaruje jaka asocijacija sa vrednostima samog takmičenja. Potrebno je više godina i visok budžet kako bi određene vrednosti počele da se asociraju sa brendom, pa stoga sponzorstvo odgovarajućeg velikog sportskog događaja može ubrzati, ali i pojeftiniti taj proces.

Ove godine vlasnici licence najvećeg sportskog takmičenja na svetu bili su odlučni u tome da samo zvaničnim sponzorima dozvole da komuniciraju o igrama – potez koji je na internetu dočekan neprijateljski. Komentari člana 40 Olimpijske povelje najčešće se u tekstovima pojavljuju uz reči „apsurdno“, „neverovatno“, „još apsurdnije“, i „ne, to nije šala“.

Ipak, ne bi bilo fer dozvoliti svakom da bez odobrenja autora, bez materijalizovanja svoje podrške sportistima, ostvari koristi od njihovog rada, da proda više sokova ili više patika samo zato što su nas potrošače naveli da pomislimo kako oni podržavaju vrednosti koje su nama toliko bitne. Ne podržavaju ih, vrlo je moguće. Niti imaju prava na vrednosti koje se grade još od vremena pre nove ere.

Ova izmena pravila je teška da se prihvati baš zbog svoje veličine, zbog prepoznatljivosti – lako nam je da zaboravimo da je to nečija intelektualna svojina i da nije opšte dobro, koliko god se svi mi identifikovali sa vrednostima koje ovo takmičennje predstavlja.

Broj sponzora jeste ograničen i samo najveći mogu priuštiti te iznose, a mali lokalni brendovi čak mogu i biti pametni i, u okviru pravila, iznaći način da učestuju u borbi titana. Ali, kada to rade velike globalne kompanije, koje su u godinama pauze štekale budžete, dok su zvanični sponzori odvajali rate – onda to uopšte nije u redu.

Upravo se na tome i dokazuju vrednosti poštenja, umesto divljenja koje internet ima prema onima koji su uspeli da zaobiđu ova pravila.

Piše: Brana Kosanić, Group Account Manager, Direct Media Srbija


Oceni tekst

0,00 od 5
Loading...

Komentari