Klijenti treba da puste dizajnere da rade svoj posao!

Art direktor beogradskog dizajn studija „Comma“ ( www.comma.rs ) Dejan Vukelić specijalno za Marketing mrežu govori na koji način su novi mediji izmenili pojam dizajna, kako treba da izgleda ambalaža nekog proizvoda da bi privukla pažnju kupca, ali i iznosi svoje mišljenje o problemima dizajn zajednice u Srbiji.

U kojoj meri razvoj novih medija zahteva i drugačiji pristup dizajnu odnosno ima li razlike između dizajniranja za oflajn medije i onlajn medije?
Svakako da postoji razlika. U krajnjoj liniji forma je drugačija, tehnika je drugačija, postoje neka drugačija ograničenja. Zatim, dizajn mora za veoma kratko vreme da privuče i zadrži pažnju. Konačno tu je i interaktivnost kao sasvim nova dimenzija. Na kraju relativno niska cena svih elemenata u lancu i apsolutno merljivi rezultati su, takođe, fantastične osobenosti digitalnog sveta. Sve u svemu – fenomenalno. Ako izuzmem veb dizajn, studio „Comma“ je prvi put pre dva meseca ušao ozbiljnije u taj svet. Imamo klijenta za koga smo, zajedno sa partnerima, pokrenuli, ali i dalje održavamo jednu Google i Facebook kampanju. Radi se o promociji e-prodavnice koja ne prodaje proizvode za svakodnevnu upotrebu, ali svakako one koji se troše u redovnim vremenskim razmacima. Potpuno me fasciniralo šta sve tu može da se uradi. Ne znam kakva su iskustva drugih, ali naša su fantastična kada je u pitanju broj pregleda, klikova, fanova, čak se i prodaja našem klijentu u prvih mesec dana povećala za 50 odsto. Međutim, kada se sav taj uspeh prevede u konkretan novac, radi se o sumi koja trenutno ne isplaćuje ni četvrtinu onoga što su oni uložili, a da li će u budućnosti, videćemo. Ovo me navodi na zaključak da Internet kupovina kod nas zamalo pa ne postoji. A jeste, sigurno je sve to budućnost, jer su mogućnosti neverovatne, nesagledive. Na kraju, mislim da mi ovde, u Srbiji, nismo zagrebali ni onu gornju površinu digitalnih medija. Na stranu što sam veoma sklon da verujem i priznam da mi o svemu tome jako malo znamo.

Da li je dizajn individualni ili timski rad?
Lično verujem da je bilo koje dobro dizajnersko rešenje danas isključivo proizvod timskog rada. Istina je da u tom timu mora da postoje jedan ili dva čoveka koji imaju osnovnu ideju, odnosno jednom rečju, vide celinu i širu sliku i koji imaju sposobnost da tim navedu na razmišljanje unutar te ideje, a opet da svaki pojedinac radi „izvan kutije”. Verujem da je danas broj stvarno izuzetnih, genijalnih pojedinaca/dizajnera na svetu mali. Takođe, ti ljudi imaju svoje studije u kojima zapošljavaju druge ljude, pa se postavlja pitanje šta su jedinstveno njihova rešenja.

Šta je preduslov dobrog dizajnerskog rešenja?
Preduslov za dobro dizajnersko rešenje je na prvom mestu dobar klijent, jer ideje su svuda. Inspiracija, želja i volja ne nedostaju. Sve se crpi iz života. Dizajner je čovek koji i kada spava razmišlja, sanja, non-stop mu se po glavi prepliću svakakve misli oko onoga što trenutno radi, ali i o temama na kojima će tek raditi. Pritom, u toj fazi, taj posao može da se radi bilo gde, ništa mu ne treba, ni računar, ni sto, ni prostor, čak ni olovka, samo glava. Fenomenalno je kada čovek u životu može da živi od takvog jednog posla. Udaljio sam se od pitanja – dakle, preduslov je kvalitetan klijent. On, pre svega, mora da bude spreman da veruje dizajneru, a mislim da je to kod nas veliki problem. Nema tog poverenja, odnosno nema ga dovoljno. A nema ni poštovanja. Naš posao se ovde ne ceni dovoljno, doživljava se skoro kao hobi. Konačno, da bi dizajn bio dobar, klijent je taj koji mora da ima hrabrost da prihvati nešto inovativno, novo ili drugačije, a što je dizajner ponudio. U Srbiji dizajneri još uvek moraju da povlađuju klijetu i da njegove ideje, koje najčešće nisu dobre, sprovode u delo. Vrlo su retki drugačiji primeri i zato, generalno, kod nas nema mnogo dobrog dizajna.

Kada govorimo o dizajnu ambalaže nekog proizvoda, kako on treba da izgleda da bi bio primamljiv za potrošače, komunicirao sa njima, te „zadobio svoje mesto pod suncem”?
Da bi neki proizvod bio primećen na polici ima za to vrlo malo vremena – tri sekunde. Ambalaža da bi privukla pažnju mora da bude različita od svih ostalih veoma sličnih. Ta različitost se naravno postiže na mnogo načina – od koncepta, preko forme, pa sve do dizajna. Međutim, u Srbiji su zaista retki primeri dobro dizajnirane ambalaže. Brojni su razlozi za takvo stanje i uglavnom se „krivica” nalazi na strani klijenta. Naime, u najvećem broju slučajeva klijente je veoma teško ubediti da naprave nešto drugačije. Gotovo uvek rad započinje idejom da to treba da liči na već nešto što postoji, najčešće neki globalno uspešan brend. Zatim, postoji i potreba da se kupci/potrošači okarakterišu kao glupi i neuki, nespremni na bilo kakvu vrstu novine. Finansije su, takođe, često kamen spoticanja. Zato smatram da je ključ problema u klijentima. Dizajn studiji se svakodnevno bore za nešto drugačije i bolje, i zbog sebe i još više zbog dobrobiti klijenata. Međutim, kako različite troškove treba svaki dan plaćati, kompromisi su isto tako svakodnevno prisutni.

Da li postoji dobar i loš vizelni identitet? Šta je preduslov da logotip neke kompanije opstane i bude otporan na promene?
Ako izuzmemo, na primer „Coca-Colu“, mali je broj znakova koji se nisu makar malo promenili tokom vremena. Kako napraviti logotip koji vreme neće pregaziti – nema tu nekog specijalnog recepta. Osim da se ne poklekne pred pritiscima određenog trenda. Mnogo toga je u dizajnu trend. Nešto se u određenom vremenu nametne kao neka grafička (ili neka druga) matrica, onda svi to prihvate i koriste neko vreme. Tako rade kao da prepisuju jedni od drugih. Kada su u pitanju vizuelni identiteti ili još konkretnije, logotipi, za mene je najvažnije da se napravi dobar izbor slova. Tipografija je ta koja odrađuje ogroman posao u komunikaciji. Neki su fontovi „jestiviji” od nekih drugih, opet postoje oni koji su mnogo više „fashion-like” od onih koji „idu” uz, recimo, IT industriju. Kako i kada znaš da je rešenje identiteta dobro – kada dođe iz srca, a osetiš ono nešto u stomaku i baš te briga za istraživanja i fokus grupe. Konačno, čvrsto verujem da će bilo koji minimalno dobro zanatski izveden logotip biti prihvaćen i ocenjen kao dobar, samo ako se dovoljno puta ponovi u javnosti. „Coca Cola“ je odličan primer za ovu tvrdnju.

Koliko, po Vašem mišljenju, Srbija (ne)zaostaje u dizajnu za svetskim trendovima?
Apsolutno nemam dilemu da mi možemo da napravimo (i pravimo) jednako kvalitetan dizajn kao bilo gde u svetu. Ono što se može videti u portfolijima naših studija ili pojedinaca je isto tako dobro. Sve što oni rade, radimo i mi. Nema nikakve razlike. Ono gde postoji ogromna razlika jeste da se kod nas taj dobar dizajn ne vidi toliko mnogo, a to nas vraća tri pitanja unazad. Malo je klijenata koji mogu da prepoznaju potrebu, imaju hrabrosti i spremni su da ulože u dobar dizajn svojih proizvoda, ambalaže ili štampanog materijala, odnosno, kako rekoh – da veruju i poštuju. Ako se i nađu takvi, u velikom broju slučajeva dođe se do poslednje prepreke za dobar dizajn – novac. Dizajn se kod nas doživljava kao trošak, a ne kao investicija. Niko ne razume šta tu ima da košta. Na stranu što velike agencije, čak i štamparije, dizajn klijentu daju gratis! Nije sporno da se i najbolji dizajn bilo čega može raditi džabe, kao što su različiti oblici „socijalnog dizajna”, ali bi trebalo da budu i jedini izuzetak. Naime, naš posao nije nikakva umetnost, razbibriga ili „tezga”. Mi od njega živimo, hranimo porodice, plaćamo poreze i doprinosimo ukupnom privrednom razvoju zemlje, isto kao i oni koji nas angažuju. Onda bi tako trebalo i da nas doživljavaju, po pitanju poverenja, poštovanja i, konačno, finansija. Ali da, na kraju, poentiram – možemo mi u Srbiji sve isto kao i oni tamo, samo klijenti treba da nas puste da radimo svoj posao!

Autor: Ivana Parčetić


Oceni tekst

0,00 od 5
Loading...

Komentari