Kako se pravi hajp na društvenim mrežama?

Prethodna dva meseca jedino što sam konstantno viđala na Instagramu bili su Toma Squid Game. Među mojim prijateljima bila je (zasluženo) popularna i naša serija Kljun koja je dobila nagradu publike u Kanu, tako da je očito privukla još nečiju pažnju. Ali, da ostanemo pri trendovima koji su bili opšti. Tu su Toma kao opšti lokalni i Squid Game kao opšti globalni trend i gledala sam obe stvari. Obe su mi se i dopale, ali na različite načine. Za obe je zajedničko to da me je zbunila recepcija.

Da krenemo od Tome. Mene je film uradio jer sam posle 10 minuta krindža, rešila da pustim da me vodi emocija, a ne hvatanje grešaka. Tako da sam se lepo isplakala, izašla iz bioskopa, rekla ljudima „idite da plačete“, a oni su uglavnom odreagovali kao ja. Moje prepuštanje emociji nije značilo da sam izgubila iz vida to da film, ako se posmatra strogo racionalno, i nije baš tako sjajan, da odlazi u patetiku i retko je napušta. Problem je nastao kada sam videla i čula da je ljudima zasmetalo idealizovanje boemskog načina života i mizoginija.

Moraću da se složim da film definitivno romantizuje boeme i da su žene u Tominom životu tu da pruže podršku umetniku. Prisutna je i ideja da je umetnički izraz iznad svega i da Tomi nema života bez pesme, a pesme nema bez patnje, zbog čega se vrtimo u krugu toksičnosti. Međutim, ono što meni nije jasno jeste zašto se sve ovo uzima kao nešto dobro i „preporučljivo“. Toma je od početka do kraja nesrećan junak koji s drugima deli nesreću, pa mi je bilo teško da poverujem da bi neko zaista poželeo takav život i usvojio ono što vidi kao model koji treba oponašati.

Perspektiva autora bilo kog umetničkog dela nije nužno „ispravna“ i delo ne treba da nam služi kao recept za život, nego kao sadržaj prema kome se kritički odnosimo. Da li često umetnička dela mogu da nose problematične poruke? Apsolutno. Da li mislim da je ovaj film ekstremni primer pogrešnosti? Ne. Ukoliko, recimo, gledamo Peaky Blinders, VALJDA ne želimo da budemo kao Tomi Šelbi. To što nam u određenim aspektima lik deluje kul, ne znači da treba da nam bude idol i ne znači da nije promašen. I Toma i Tomi (ovo je slučajno) su očigledno takvi u ostvarenjima gde su glavni junaci.

Druga krajnost je, naravno, apsolutno ignorisanje svih mana ovog filma i njegova glorifikacija. To što nam se nešto emotivno dopalo ili nas je rasplakalo, ne znači da je u pitanju najbolji film koji smo gledali. Kao i u prvom slučaju, i ovde nedostaje pokušaj objektivnosti. Međutim, hajp oko filma je i građen upravo na emotivnoj osnovi tako da ekstremne reakcije ne iznenađuju.

Što se serije Squid Game tiče, i onaj ko (nekim čudom) nije gledao seriju, video je mimove. Pošto sam osoba koja se pre godinu dana nepopravljivo navukla na k drame kao omiljeni oblik eskapizma, već u prvoj epizodi nisam dobila ono čemu sam se nadala. Vratila sam se posle, kada sam se psihički pripremila za mučenje, i dopalo mi se. Priča mi je bila super, kao i glumci i prenaglašena estetičnost, a bilo mi je sasvim jasno (na osnovu svega što sam do sada gledala) da je ovo pravljeno sa svešću o inostranim gledaocima.

Ipak, neke kulturološke osobenosti su opstale i zbunile ljude koji nisu u kontaktu s ovim sadržajima. Zanimljivo mi je bilo kada mi je drug rekao da misli da su seriju radili sa svešću o tome da dosta scena mogu da se iskoriste kao mimovi. Iako to zvuči kao genijalni marketinški plan, realnost je da je gluma u Koreji, uključujući i facijalne ekspresije, često mnogo ekspresivnija od onoga što smo mi navikli da gledamo. Ja već godinu dana mimujem sve što gledam, samo nikome (osim meni) nije zabavno jer nemaju pojma o čemu je reč.

Na društvenim mrežama posebno je eksplodirala glumica-model koja igra jednu od glavnih uloga, HoYeon Jung, i skupila preko 20 miliona Instagram pratilaca od premijere serije. Do ovoga je doveo očigledan pretty privilege, s jedne strane, a s druge to što žena tumači jedinog dopadljivog lika u drami. Novi pratioci su dokaz da je bar 20 miliona ljudi navijalo za nju, baš kao i ja.

Jedino što je sigurno jeste da Netflix inicijalno nije predvideo ovoliki uspeh serije jer su im prevodi i sinhronizacija na engleski bili užasni, zbog čega su žestoko ismevani i kritikovani. Ili su možda i to iskoristili da dodatno privuku pažnju, da se podstakne priča, makar i o greškama. Nikada nećemo saznati.

Nakon uspeha koji su ostvarili La casa de papel i Squid Game, možemo da zaključimo da su vam za Netflix uspeh i eksploziju na društvenim mrežama potrebne maske, crvena odela, oružje i zarobljenost likova u jednom prostoru. Za ovo poslednje smo još od početka rijalitija znali da privlači pažnju. Ostaje samo da vidimo šta će je zadržati. Ja bih rekla ništa od navedenog, iako lično želim da mimovi s dedom iz Squid Game traju zauvek.

Autorka teksta: Natalija Jovanović, Senior Content Manager, FCB Afirma


Oceni tekst

0,00 od 5
Loading...

Komentari