Milenijalci se često spominju u negativnom kontekstu, pod ruku sa brojnim stereotipima: da su lenji, neodgovorni, da ne žele da rade i da očekuju brze rezultate, kao i da previše insistiraju na podršci i pažnji. Kada je u pitanju content, priča se o tome kako je za ovu generaciju teško smisliti dobru kampanju ili slogan. I dok smo shvatili da nismo ni zagrebali kako treba i da su milenijalci još uvek nepoznanica, pojavila se i generacija Z koja je još zahtevnija u pogledu novih tehnologija i rešenja i koja nema strpljenja za duge reklame i sadržaj koji oduzima previše vremena.
I pored svega toga, ove dve generacije su budućnost, a milenijalci su odavno zagospodarili poslovnim svetom i prognozira se da će na pozicije lidera stupiti ranije u odnosu na starije generacije. Očigledno je da milenijalci već vladaju kulturnim trendovima i da su kompatibilni sa potrebama korporacija. Poslednjih godina se javljaju i autori koji pripadaju milenijalcima i koji pišu upravo o njima. Sadržaj će možda i privući samo milenijalce, ali može biti koristan i drugim generacijama koje žele da ih shvate bolje, a na kraju krajeva, neki sadržaj je univerzalan i relevantan za sve i nikad nema jasnih pravila koga će dotaći i ko će se sve povezati sa njim. Jedna od kreatorki takvog sadržaja je autorka iz Irske, Sali Runi, koja je dobitnica brojnih književnih nagrada, između ostalih nagrade Kosta i Voterstouns. A evo šta ona ima da poruči o milenijalcima:
Normalni ljudi: Sali Runi o milenijalcima i univerzalnim temama
Delima Sali Runi prišla sam krajnje bojažljivo i postepeno, jer sam se već nekoliko puta opekla kada su u pitanju ishajpovani naslovi, uglavnom pretencioznog sadržaja. Srećom po moje čitalačko vreme, Sali mi je pružila sve ono što mi je trebalo. To ne znači da ne smatram da Sali Runi nije iznedrila pretenciozne priče i likove, ali pretenciozno je u onolikoj meri da me pomazi po glavi i da pogoduje mojim snobovskim momentima (da se ne lažemo, imamo ih svi).
Prvo što sam pročitala bila je kratka priča Mr Salary koja mi je odmah poručila da treba da obratim pažnju na književnost irske spisateljice. Odgovarala mi je dostupnost njenih priča na internetu, pa sam tako nastavila sa Color and Light, Concord 34, Even if You Beat Me… Iako je prevedena kod nas, nakon svih ovih kraćih dela, bilo mi je jasno da zbog upečatljivog stila njene romane moram da pročitam na engleskom. Šta ću, ljudi smo, dođem do elektronskih knjiga oba romana i odlučim da prvo pročitam Normalne ljude. Rezultat je bio taj da sam nakon samo desetak stranica sela i naručila fizičku kopiju jer sam znala da se upuštam u čitanje nove omiljene knjige. U subotu sam pročitala Normalne ljude, a u nedelju Razgovore sa prijateljima. U ponedeljak ujutru sam jedva gledala na oči, ali nisam žalila što sam posvetila ceo vikend jedinstvenom iskustvu: Sali Runi me je emotivno dotukla toliko da sam se posle čitanja osećala kao isceđena krpa koja je trčala maraton osećanja. Verujem svakome koga ona nije dotakla i verujem da mnogi u njenim knjigama nisu pronašli ništa, ali verujte i vi meni kada kažem da sam osetila sve što se može osetiti.
Ne znam koliko je doprinelo to što je glavna junakinja moja imenjakinja. U svakom slučaju, negde sam se pronašla, a negde sam želela da se nađem. Ne smem da priznam koja su to tačno mesta, jer bih otkrila previše o sebi, a što više razmišljam, to shvatam da jedino umetnosti i pisanoj reči dopuštam da me do kraja ogole.
U medijima još odavno nazivaju Sali Runi prvom velikom autorkom koja zastupa milenijalce, i kako je to generacija kojoj pripadam, morala bih da se složim, ali uprkos tome, u njenim romanima će se sigurno pronaći i svi ostali. Ono što je bitno jeste da ona približava jednu nepravedno ozloglašenu generaciju širokom čitalačkom auditorijumu i tome svakako doprinosi njen dar da na tako živ i autentičan način piše o likovima. Sali Runi smatra da je važno predstaviti svakodnevicu ljudi koji umeju da budu odvratni, nezahvalni, privilegovani, koji svojim ponašanjem i odlukama zovu upomoć. I hvala joj. Hvala Sali Runi što piše o odvratnim ljudima, ali tako da možemo da se poistovetimo sa njima i da se osetimo bolje što imamo slična razmišljanja, porive i emocije poput njih. Hvala joj što je svemu tome dala univerzalan ton i što nam je otvoreno rekla da nam je dozvoljeno da živimo svoju dramu, da budemo nesigurni, da upoznajemo sebe, da mrzimo svet koji nam često ne daje alternativu. Da li su milenijalci ipak normalni ljudi ili je svaka podela generacija suštinski nebitna i neopravdana kada se obrađuju univerzalne teme ljubavi, odrastanja i pronalaska svog mesta u večito degradirajućem društvu?
Likovi Sali Runi zaista jesu odvratni veći deo vremena, ali zbog toga su stvarni i zbog toga su se meni toliko dopali: oni će pričati o političkoj situaciji i čitaće pametne knjige, ali će svoj aktivizam uglavnom sprovoditi putem Fejsbuka ili će se praviti obavešteni na večeri sa prijateljima. Oni prelaze sa kauča na fotelju, viđaju se po stanovima i kućnim žurkama, polažu ispite, idu na promocije knjiga i u pozorište – sve u svemu, sasvim normalni mladi ljudi. Veliki broj čitalaca se zgražava nad likovima i moram da primetim da je njihov život onda mnogo lepši i jednostavniji od mog ili je možda samo previše ružičast. Nije zločin biti sebičan, nesiguran, nesnađen. Nije ništa neobično što im treba potvrda da ih neko voli i da su vredni ljubavi. Daleko je strašniji trenutak kada shvate da njihova inteligencija i obrazovanje ne mogu da im nadoknade životnu sreću, očekivano iskustvo i dobre prilike. Tužno je, ali nije toliko neočekivano da neće želeti da priznaju da imaju pravu, emotivnu vezu sa osobom sa kojom spavaju, provode dane u iscrpnim razgovorima i koja ih razume. Runijeva je majstor za izgradnju tajnih veza, kao da će ih zapravo ta tajna učiniti više stvarnim, ali i uzbudljivijim, intimnijim i intenzivnijim, jer se ionako dešava u svetu koji sve otkriva i pruža na društvenim mrežama.
Normalni ljudi nam približavaju svet Marijane i Konela koji započinju emotivnu vezu još u srednjoj školi, neposredno pre studija. Veza je tajna jer je Konel popularan, istovremeno uspešan sportista i pametan, načitan, okružen isto tako popularnim prijateljima i devojkama, dok je Marijana, sa druge strane, povučena autsajderka koja potiče iz bogate porodice. Ne druži se gotovo ni sa kim, dane provodi sama sa knjigom i izbegavajući majku i brata od kojih ne dobija željenu pažnju i ljubav. Konelova majka radi kao čistačica u njenoj kući i tako njih dvoje imaju priliku da se upoznaju i povremeno razgovaraju. Marijana je nesigurna i u potrazi za potvrdom da vredi, dok se Konel plaši vezivanja. Na fakultetu se njihove uloge menjaju i vidimo kako Konel nije u stanju da se poveže sa ljudima i kako očekivanja o blistavoj budućnosti padaju u vodu, dok Marijana cveta i širi krug poznanstava. Ceo roman je niz slika njihovog raskidanja i ponovnog mirenja, potrage za sobom, vraćanja sebi i jedno drugom.
Runijeva je precizno oštra prilikom psihološke studije svojih likova. Ona piše o depresiji, zlostavljanju, submisivnosti i granicama između toga. Govori nam koliko je užasno biti mlada žena, koliko je teško biti muškarac koji ima osećanja kada se od njega očekuje da bude “baja” i da zna šta želi od života. Frustrira nas koliko njih dvoje nisu u stanju da komuniciraju, koliko previše razmišljaju o sledećem koraku i vagaju, a ne bi nas toliko bolelo i vređalo da nismo svesni koliko je istinito i stvarno. Sali piše bez filtera (da se izrazim kao pravi milenijalac). Njoj nije cilj da ulepšava i da se zaustavlja na opisima pejzaža ili okoline – ona samo želi da nas podseti na trenutak u kome smo se zadesili, bez nostalgije, bez lažnog morala, bez romantizma. Runijeva nas kroz Konela i Marijanu podseća da ljudi sve više žele samo da vole i da budu voljeni i da su razumevanje i iskreno prijateljstvo tako retki u današnje vreme.
Izvor: Represent Communications
Pripremila: Marijana Ristić, HR & Education Coordinator
Loading...
