Fotograf i umetnica Dragana Paramentić specijalno za Marketing mrežu govori o svom načinu predstavljanja fotografije putem bloga (www.nasmejsepticica.com), ističe da su fotografije venčanja, danas, suptilna priča o jednom danu i dodaje da je najviše inspirišu magični trenuci u životu jedne porodice, jednog dana ili jednog grada.
Biti umetnik u 21. veku zahteva veću angažovanost i spremnost da se svoj rad i stvaralaštvo predstavi i na multimedijalan način. Vi osim fotografije pišete i blog koji prati priču koja je zabeležena objektivom. Kako ste došli na ideju da napravite blog i da na taj način promovišete sebe i svoj rad?
Dugo sam imala želju da napravim svoj sajt gde bih mogla da predstavim sve ono što radim, ali se to dogodilo tek onog trenutka kada sam prekinula potragu za “ultimativnim rešenjem“ i kada sam prestala da brinem da li će se to dopasti baš svima. Pošto i sama pratim mnoge strane i domaće blogove, ideja da to bude najživlji deo i mog sajta se nekako sama nametnula. U početku su to bile samo fotografije, a onda sam kao prateći element dodala i po koju rečenicu. Ova, za mene neobična, ideja da svoje misli osim u slike pretočim i u reči je predstavljala pravi izazov u kome svaki put uživam.
Koliko je važno za sve grane umetnosti da se nađu i u virtuelnom svetu, koliko je on neodvojiv od realnosti?
Čini se da je internet postao važan za svaki aspekt života. Ako se bavite umetnošću , a posebno fotografijom, to sve puta dva.
Da li vam je prisutnost na internetu, društvenim mrežama pomogao u reklamiranju i da li se to može skoro pa izjednačiti sa marketingom od usta do usta?
Što se kvantiteta tiče, internet je neuporedivo brži i jednostavniji za reklamu, ali kvalitativno ja i dalje više volim reklamu od usta do usta, jer ona govori mnogo više od samo dobrih fotografija. Da bih to nadomestila na internetu, trudim se da na svoj blog i fejsbuk stranu, osim poslovnih snimanja, postavljam i druge stvari koje volim da fotogafišem i koje me zanimaju i da na taj način još više približim sebe publici.
Fotografišete venčanja, iz ugla umetnika. Koliko je ova vrsta fotografije, na način na koji je vi radite, zaživela na našim prostorima? Da li klijenti sami osmišljavaju ideje vezane za fotografisanje ili je taj posao ipak na vama?
Ova vrsta fotografije je kod nas nova ali se brzo razvija jer postoji veliki broj ljudi koji ne žele klasične svadbene fotografije. Sve je više mladenaca koji osim portreta i poziranja žele spontane fotografije koje će na suptilan način pričati priču o tom danu. Ideje za takve uspomene su kombinacija njihovih predloga i moje kreativnosti. Nema unapred utvrđenih pravila a improvizacija na licu mesta igra veliku, ponekad i presudnu ulogu. Jedino bitno je da se fotografije poklape sa senzibilitetom mladenca i predstave ih baš onakvim kakvi oni i jesu.
Šta vas u radu najviše inspiriše i kroz koju vrstu fotografije možete najvise da izrazite svoj unutrašnji umetnički poriv?
Ako poriv znači osećati sreću dok nešto radite onda je to za mene definitivno fotografisanje koje uključije prave emocije i poseduje dozu nepredvidivosti. U praktičnom primeru to znači da me studijsko fotografisanje nekog proizvoda daleko manje pokreće od beleženje posebnih i neponovljivih, gotovo magičnih trenutaka u životu jedne porodice, ili u životu jednog dana, jednog grada… Jednom rečenicom, inspiriše me lepota malih, svakodnevnih stvarih koje nas sve okružuju i želja da ih približim i podelim sa svima.
Na kom mestu se danas nalazi fotografija i kako vidite razvoj ove profesije u budućnosti?
Napretkom tehnologije, verovatno će se menjati hardver i biti sve pristupačniji, približiti nam mikro i makro svetove i dati kristalnu jasnoću slike. Ali fotografiju ne pravi apart, već čovek i dokle god je tako, njena suština će uvek biti ista – beležiće momente stvarnosti i u zavisnosti od osobe iza fotoaparata zavisiće i poruka koju nam ona šalje. Velika dostupnost će sa druge strane sama odraditi svoje i učiniti da samo fotografi dosledni sebi, oni sa posebnim pogledom na svet i jasnom porukom koju šalju, budu izdvojeni i uspešni.
Autor: Mirjana Marić
Loading...
