Naslov pretprošle teme nedelje „Teror PR-ova” („Politika“, 9. februara) i dobar deo stavova autora ubeđuju javnost da „PR teroristi“ ugrožavaju slobodu medija u Srbiji. Jednostrano gledanje na veoma komplikovane odnose medija i pi-ara nikada nije bilo dobro.
Polemike o tim odnosima traju decenijama. A simbioza medija i PR-a u cilju oblikovanja javnog mnjenja počela je pre gotovo jednog veka. Vudro Vilson 1916. godine nije imao podršku javnosti za ulazak SAD u Prvi svetski rat. U vladinoj (Krilovoj) komisiji za propagandu radio je i „otac” PR-a Edvard Bernajs.
Kao „esenciju demokratije“ on vidi „inženjering povinovanja“. Mediji ubeđuju javnost u opravdanost ulaska u rat i SAD kreću u oružani sukob. Čini se poznato? „Inženjering povinovanja” preko tzv. slobodnih medija primenjivan je uoči i za vreme svih ratova.
Noam Čomski („Hegemonija ili opstanak“) ističe – „kontrola nad javnim mnjenjem osnov je svake vladavine“. A narod je, po Volteru Lipmanu, samo „zabludelo krdo”. Dakle, „teror PR-ova“ i podaništvo medija nisu ništa novo i specifično samo za Srbiju. Ta simbioza donosi novac, pa zato i traje. U Srbiji su najuticajnije PR agencije i mediji u privatnim rukama. Na divljem tržištu PR i marketinške agencije i mediji dolaze do prihoda zahvaljujući bliskosti sa centrima političke i finansijske moći (videti izveštaj Verice Barać o pritiscima i kontroli medija).
Pre godinu dana Društvo Srbije za odnose s javnošću u saradnji sa UNS-om, NUNS-om, NDNV-om, Asocijacijom medija i Lokalpresom sprovelo je dva istraživanja – „Stanje struke odnosa s javnošću u Srbiji“ (288 ispitanika) i „Stavovi predstavnika medija o struci odnosa s javnošću u Srbiji“ (248). Cilj – videti šta ljudi iz odnosa s javnošću misle o sebi i medijima i šta novinari misle o svojoj struci i o PR-u.
Pokazalo se da je nivo obrazovanja i pismenosti u obe struke zabrinjavajući. Od 288 ispitanika – PR stručnjaka, čak 41 odsto je ušlo u taj posao posle višemesečnog kursa ili škole za odnose s javnošću, 15,4 odsto završilo je kurs/seminar u trajanju od nekoliko dana, 21 procenat su samouki (77 odsto nema formalno PR obrazovanje). Kod novinara visoko obrazovanje ima 52,1 odsto, dok su 13 procenata magistri a 2,7 odsto doktori nauka; 13,7 odsto je završilo višu i 18,5 odsto srednju školu. Ispitanici ističu da u obe struke sve više ulaze ljudi i bez profesionalnog i formalnog obrazovanja. PR-ovi kažu da su novinari neodgovorni (39,8 odsto), nedovoljno stručni (37,9), površni su i ekonomski robovi, a „informacije ne mogu da se objave ako klijent nije oglašivač“.
Takođe ističu da se PR agencije bave i zakupom oglasnog prostora, da vlasnici agencija do posla dolaze preporukom a ne tenderima. Obe strane ukazuju da je uticaj oglašivača sve veći. Poslovi se završavaju na relaciji PR agencija – direktor marketinga u mediju – glavni urednik – urednik rubrike – novinar.
Ekonomskim položajem nisu zadovoljni ni jedni ni drugi. Samo 24,2 odsto PR profesionalaca u Srbiji je u potpunosti zadovoljno svojom zaradom.
Čak 71,2 procenta novinara smatra da su loši finansijski uslovi najveći problem struke, zatim nedovoljan nivo stručnosti (62,3 odsto), zavisnost od političkog uticaja (51,4) i uticaja poslovnih partnera (30,8 odsto). Svi kao problem vide međusobno neuvažavanje, ekonomsku zavisnost, nesamostalnost u radu i odlučivanju, zavisnost od krupnog kapitala, nepoštovanje profesionalnih kodeksa, sve češće angažovanje honoraraca kao jevtine i poslušne radne snage, cenzuru, zabranu ličnog mišljenja i uticaj oglašivača na uređivačku politiku.
Kakvo onda može biti „zabludelo krdo“ na koje se primenjuju „tehnike povinovanja“ u diktaturi i PR-a i medija?
Autor teksta: Momčilo Cebalović,
doktorant na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, član Saveta Društva Srbije za odnose s javnošć
Izvor: Politika online
Loading...
