Poslednjih godina, sa razvojem digitalnih fotoaparata i mobilnih telefona i rađanjem sajtova poput Instagrama, Flikera i društvenih mreža – Fejsbuk, Tviter, profesija fotoreporter nestaje pred najezdom fotografa-amatera koji su srećni da za male pare prodaju svoje „fotke“ dece, zalazaka sunca ili demonstranata na trgu Taksim. I dok u svetu najbolji fotoreporteri i dalje uspevaju da prežive radeći ono što vole i znaju jer ozbiljni mediji, povremeno, ipak odluče da pošalju svog fotografa na mesto događaja kako bi „u slici“ zabeležio trenutak.
Tako je nedavno svet obišla fotografija žene u crvenoj haljini sa protesta u Turskoj ili dramatična fotografija muškarca ispred tenkova na Tjenanmenu ali i potresna dece koja beže posle bombardovanja napalmom u Vijetnamu, u Srbiji fotografija „ne da je u zapećku već je u ozbiljnom minusu“. Razlog tome, kažu sagovornici Tanjuga – iskusni fotoreporteri i stručnjaci za fotografiju – nije razvoj digitalne fotografije koliko sveopšta nebriga za profesiju za koju je neophodan talenat, disciplina, rad, ali pre svega ljubav.
„Sve nas povezuje ljubav prema fotografiji i sticajem srećnih okolnosti plaćeni smo da se bavimo svojim hobijem“, kaže Aleksandar Stanković, iskusni fotoreporter koji je radio kako za strane medije tako i za domaću štampu. Problem sa novinskom fotografijom je, kaže on, što u našim medijima ona služi da popuni praznine u novinama. Ne postoji profesija „urednik fotografije“, već je to sada dispečer koji se bavi svime samo ne svojim poslom. Novinari ne znaju šta je fotografija i potrebno je i njih tome podučiti, smatra Stanković.
On pripada generaciji fotografa koji su na ovim prostorima radili tokom raspada bivše Jugoslavije i mnogi, mlađi fotografi, im danas zameraju da nisu iskoristili priliku da od fotonovinarstva naprave profesiju, sa utvrđenim merilima, standardima… Umesto da pođu od pretpostavke da neko ko je kupio novinu želi da dobije kompletnu informaciju, na nekom višem nivou a ne sažvakanu na najprostiji način, da ima izvestan koeficijenat inteligencije i da ga interesuje šta se dešava, mediji smatraju da je svaku vest pa samim tim i fotogrfiju potrebno što više pojednostaviti, smatra Darko Stanimirović, fotograf i osnivač fotografskog kolektiva Belgrade Raw.
Stanimirović, koji je i kustos u Artgetu i vodi radionice za fotografe, smatra da je internet revolucija dovela do takozvane „snapshot“ i „mobilephone“ estetike zbog koje gledaoci misle da su amaterske fotografije bebe Kim Kardašijan ili protesta u Turskoj „iskrenije i vernije“ od profesionalnih fotografija koje smatraju „lažnim i nameštenim“. Takav stav olakšao je život urednicima u celom svetu jer ne moraju nekoga da šalju na lice mesta ali je doveo i do kompromisa u smislu kvaliteta.
Stanimirović smatra i da fotografi u Srbiji pate od mita o putujućem fotografu koga šalju po svetu da fotografiše i dodaje da toga više nema i da oni koji žele da se bave dokumentarnom/reportažnom fotografijom ne smeju da budu fokusirani samo na jedan region.
To naravno povlači pitanje novca i sredstava u zemlji gde je prosečna plata 300 evra a fotografi zarađuju slikajući venčanja. Dobitnik nagrade World Press Photo 2013 (WPP) Nemanja Pančić smatra da su kultura i obrazovanje, kako gledalaca tako i samih fotografa, ključan faktor. Prema njegovim rečima, neophodno je ulagati u te oblasti kroz posebne radionice, druženja sa fotografima iz sveta.
„Fotografija ovde ne da je u zapećku već je u debelom minusu. Dve glavne discipline fotografije, portret i reportaža, izumrle su u medijima. Mediji ovde ne žele da ulože u pristojnu opremu za rad ali, iako je fotografija u Srbiji u krizi u smislu logistike i resursa, po talentu, idejama, kvalitetu ne zaostajemo za svetom“, kaže on.
Za ovaj posao potreban ti je talenat, ljubav i samokontrola da istrpiš neke stvari, rekao je Pančić čija je fotografija Milana Ponjegera, dečaka koji je preziveo samoubistvo roditelja u cijem je zagrljaju bio kada su se bacili sa terase dobila nagradu WPP.
Izvor: Tanjug
Loading...
