SVET – Amerika je pretrpele prvi poraz u „digitalnom hladnom ratu”, smatra ovdašnji medijski ekspert Gordon Krovic, u svom komentaru u „Volstrit džornalu” o prošlog petka završenoj Svetskoj konferenciji Međunarodne unije za telekomunikacije (ITU). Veliki skup u Dubaiju na kome je učestvovalo 1.600 delegata iz 150 zemalja i koji, uprkos dvonedeljnom trajanju i činjenici da ga je pokrivalo 360 novinara, nije dobio medijski publicitet – završen je odbijanjem SAD i još 53 zemlje da potpišu Revidirani sporazum o regulisanju telekomunikacija.
Svojim potpisom u Dubaiju pristupilo mu je međutim 89 zemalja, dakle ubedljiva većina. Šta je povod da Amerika, zajedno sa nekim (ali ne svim) transatlantskim saveznicima, ali i drugim zemljama (među kojima su i Srbija, Hrvatska, Crna Gora i Slovenija), odbiju nešto sa čim se većina slaže?
Razlog je – internet. A paradoks je da se reč „internet” u sporazumu od samo 10 strana nigde ne pominje.
Konferencija formalno nije sazvana da bi raspravljala o globalnoj računarskoj mreži već samo da dopuni telekomunikacionu regulativu donetu još 1988, ali ipak nije izbegla da upadne u zamku politike.
Zbog toga što su se SAD i vodeće zapadne zemlje našle na jednoj, a Rusija i Kina (Iran takođe) na drugoj strani, ishod je odmah proglašen zvaničnom objavom „digitalnog hladnog rata”, a činjenica da je Amerika ostala u manjini na forumu jednog organa UN, okarakterisana je kao njen drugi poraz u svetskoj organizaciji (prvi je bilo nedavno glasanje o Palestini).
Za ono što se stvarno dogodilo, ovo su možda preteške reči, pa se dramatizacija zato može tumačiti kao sredstvo da se skrene pažnja na ono bitno što je u pozadini.
SAD su naime u poslednji čas, izjavom vođe svoje delegacije ambasadora Čarlsa Krejmera, odbile da sporazum potpišu „u postojećoj formi” zbog toga što se u njemu pominje mogućnost kontrole „netraženih masovnih elektronskih komunikacija”. Reč je o „spemu”, bombardovanju internet korisnika neželjenom poštom. Tehnička regulativa tako je dobila primese politike, jer kroz ista vrata kroz koja prolazi „spem” pošta, prolaze i svi drugi internet sadržaji.
Iako su pre toga u sporazum uneti i pominjanje ljudskih prava i ograda da se nova regulativa ne odnosi na „telekomunikacije koje prenose sadržaj” (još jedan način da se opiše internet), SAD očigledno nisu želele da se vrata državnom zavirivanju u internet saobraćaj niti odškrinu.
Državno prisluškivanje interneta je druga priča. Sa stanovišta zvaničnog Vašingtona, čak i indirektno spominjanje interneta u regulativi telekomunikacija otvorilo bi brešu na sada čvrstoj brani njegove slobode i nadnacionalne prirode. Internet je po prirodi nedržavni i ne poznaje granice: sastoji se od oko 40.000 privatnih mreža i 425.000 globalnih ruta. IKAN, „Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve”, međunarodna grupa koja reguliše dodeljivanje internet adresa, ima doduše ugovor sa vladom SAD, ali se uprkos tome globalna mreža smatra slobodnom.
Da je internet i društvene mreže koje koriste njegovu infrastrukturu sve veći i politički faktor, potvrdilo je „arapsko proleće”. Očigledna je takođe i sve veća nervoza pojedinih režima zbog toga što internet omogućava lako povezivanje njihovih disidenata i opozicije. U nekim zemljama blokiran je pristup određenim sajtovima – ali to nigde nije međunarodno institucionalizovano.
ITU inače po pravilu radi na principu konsenzusa, a glasa se samo izuzetno. Ovoga puta se glasalo, rezultat se vidi, a praktična posledica je da će zemlje koje su prihvatile Revidirani sporazum moći da ga primenjuju od 2015, a one koje nisu mogu da ga ignorišu. Da li se stvara internet verzija „gvozdene zavese”?
Autor: Milan Mišić
Izvor: Politika
Foto: Beta
Loading...
