Studentska priča #18 by Vuk Stanković

Da ne bih počinjao ovaj tekst kao neki srednjoškolski pismeni zadatak, bitno je reći da su društvene mreže već postale važan deo našeg života. Koliko vremena prođe od trenutka kada ujutru ustanete do trenutka kada proverite šta se dešava na vašem Twitter ili Facebook profilu? Prosto su postale nezaobilazne i skoro neophodnost.
Sa strane nas kao pojedinaca, društvene mreže su naša slika. Poslodavci, partneri i svi sa kojima komuniciramo sve češće sude o nama na osnovu izgleda naših profila i sadržaja koji objavljujemo.
Iako su u prošlosti uglavnom služili da se održi kontakt sa društvom, za zezanje, sada su definitivno mnogo više od toga i zato treba dobro razmisliti pre nego što nešto izleti u javnost. Nikad ne znate ko će to da pročita.
Sa druge strane, kompanije koje bi pokušale da ignorišu društvene mreže kao kanal komunikacije i promocije, ignorisale bi milionski auditorijum, što ni jedna ozbiljna kompanija sebi ne može da dopusti.
Iako mnogi koriste izraz „virtuelni svet“, društvene mreže nisu nekakav paralelni univerzum već predstavljaju odraz stvarnog sveta. „Internet svet“ je zapravo slika pojava iz realnog sveta, problema koje ljudi imaju i njihovih potreba. Malo onoga što se dešava na internetu i društvenim medijima je zapravo nastalo zbog postojanja istih.
Moderni način komunikacije kroz društvene mreže omogućava međusobno približavanje ljudi bez obzira na njihov društveni položaj. Tokom „čuvene“ predizborne kampanje prisustvovali smo porastu broja naloga političara koji su uglavnom sa jednake pozicije komunicirali sa „običnim smrtnicima“, međutim mali broj njih je ukapirao da društvene mreže nisu kampanja, pa ih više nema. Takođe, društvene mreže se na veoma efikasan način mogu iskoristiti da animiraju veliki broj ljudi oko određene teme, akcije ili nečeg sličnog.
Evo za primer možemo uzeti upravo ovu akciju podele besplatnih kotizacija. Šta se dešava?
Organizatori su pozvali studente da napišu svoje tekstove i da ih pošalju na takmičenje. Ono što studenti dobijaju je očigledno besplatna kotizacija.
Ali šta ima organizator od toga? Organizator dobije čitavu gomilu linkova i šerova po različitim društvenim mrežama i vidljivost u ogromnom auditorijumu. Ovde se postavlja pitanje koliko je ta publika zapravo ciljna grupa organizatora, ali s obzirom na to da se nadmeću studenti, verujem da je ipak dobro targetirano.
Šta će zapravo biti rezultat? Tu već dolazimo do one reči koju neki vole, a neki ne vole da koriste: „Uticaj“. Na ovom takmičenju ne mora da pobedi najbolji tekst. Zapravo pobeđuju „najuticajniji“, tačnije oni koji su u stanju da kroz svoje kanale komunikacije animiraju najveći broj ljudi.
To znači da sam ja teoretski u prethodnom delu teksta mogao da pričam o poplavama u Bangladešu i ako imam dovoljno ljudi koji će podeliti moj link, ja ću pobediti. Ako malo ljudi prati šta ja pišem i radim, ne bi mi pomoglo ni da sam napisao doktorsku disertaciju na temu društvenih mreža.
Na kraju, verovatno najveća snaga društvenih mreža leži u povezivanju ljudi, što im je bila i prvobitna namena. Ipak, marketing se prilagodio ekosistemu i dobro se ukorenio i otvorio vrata novom biznisu.

Autor: Vuk Stanković
Fakultet organizacionih nauka, Beograd