Nova studija zalazi dublje od direkcione analize da bi otkrila razlike u šablonima korišćenja hiperlinkova. U svetu u kome se hiperlinkovi javljaju češće nego ikad pre, iznenađujuće malo se zna o načinima na koje ih blogeri i novinari zapravo koriste.
Nova studija Međunarodnog žurnala komunikacije (International Journal of Communication – IJC) otkriva da novinari i blogeri ispoljavaju karakteristične šablone linkovanja koji mogu da utiču na mišljenje čitalaca i količinu izveštavanja. U toj studiji Mark Kodington sa Teksaškog univerziteta u Ostinu poredi šablone linkovanja kod mejnstrim novinara, nezavisnih blogera i J-blogera (ovaj termin pozajmljen je od teoretičarke medija Džejn B. Singer i njim se opisuju blogeri koje zapošljavaju mejnstrim novinski izvori) tako što sprovodi analizu sadržaja tri popularne vesti u Sjedinjenim Državama.
Vesti koje je izabrao – opšti izbori u SAD 2010, izlivanje nafte iz bušotine Deepwater Horizon i predlog da se na mestu Svetskog trgovinskog centra na Menhetnu izgradi Islamski centar – pokazale su sklonost mejnstrim medija da linkuju ka sopstvenim stranicama, dok nezavisni izvori uglavnom linkuju ka spoljnim izvorima. Rezultati analize sadržaja pokazali su da u vestima koje su analizirane mejstrim mediji u 91 posto slučajeva linkuju ka sopstvenim stranicama, dok nezavisni blogeri to čine tek u 18 posto slučajeva.
Pored toga, kod mejnstrim novinskih kuća 93 posto linkova upućivalo je na druge novinske kuće, dok su blogeri na mejnstrim izvore upućivali u nešto više od jedne trećine slučajeva. J-blogeri, tj. blogeri koji rade za novinske organizacije, kotiraju se između mejnstrim medija i nezavisnih blogera – preko 75 posto njihovih linkova upućuje na mejnstrim izvore.
Strukturalni linkovi, poput linkova u sajdbaru, informacijama o autoru teksta, spiskovima “srodnih tekstova”, fotografija i infografika nisu obuhvaćeni analizom. U pratećim razgovorima sa blogerima i novinarima čije su informacije obuhvaćene studijom, Kodington je otkrio da su mejnstrim novinski izvori u teoriji veoma otvoreni za linkovanje ka spoljnim izvorima, ali istraživanja nisu potvrdila tu otvorenost. Za razliku od ranijih istraživanja, u nastojanju da otkrije “šta linkovi znače i kako to značenje oblikuje i biva oblikovano tekstom u kome se linkovi javljaju” Kodingtonova studija obuhvata pun kontekst ponašanja novinara i blogera u pogledu linkovanja.
Kodington zalazi dublje nego što je to rađeno u ranijim istraživanjima i tako uspeva da “bolje odredi značenja koja nose linkovi, kao i da vidi ka kome su linkovi upućeni”. Osim direkcionih rezultata, Kodington je otkrio da J-blogeri u glavnom “rade u okvirima tradicionalnih novinarskih normi”, što znači da se po pitanju linkovanja ponašaju vrlo slično mejnstrim novinskim sajtovima.
Sa druge strane, nezavisni blogeri nisu obavezani kao J-blogeri, što im pruža slobodu da bez inhibicija linkuju ka spoljnim izvorima. Pored toga, studija je otkrila da blogeri često koriste linkovanje ka tekstovima koji izražavaju mišljenja da bi formulisali svoje argumente i usmerili mišljenja svojih čitalaca. Pogotovu J-blogeri često linkuju ka izvorima koji izražavaju mišljenje, međutim gotovo polovina njihovih linkova se bazira na činjenicama, što je veći procenat nego kod mejnstrim medija i nezavisnih blogera.
Mada Kodington napominje da mejnstrim izvori zahvaljujući svojoj veličini imaju mogućnost da linkovanjem pruže širok izbor izvora, linkovi su često dati “unutar određenih okvira, čime se jačaju stroge granice prihvatljivog diskursa o pitanjima od javnog značaja”. Pored toga, Kodington je otkrio da J-blogovi, i to oni koji se bave politikom, spretno neguju otvorenost u prenošenju vesti, ali “ne dozvoljavaju čitaocima da naprave veze sa širim pitanjima”. Kako hiperlinkovi postaju sve rasprostranjeniji u novinskom i političkom dijalogu na Internetu, Kodington vidi potencijal u oba medija. “Ako prigrle povezanost i kontekstualni potencijal hiperlinkova, i novinske organizacije i blogovi mogu da doprinesu bogatijoj mreži informacija na Internetu”.
Kompletna studija i rezultati mogu se naći ovde.
Autor: Michael Wise
Izvor: European Journalism Observatory
Loading...
