Zapitajte se šta radi konkurencija?

Internet konsultant i osnivač „Internet agencije“ (www.internetagencija.rs) Miloje Sekulić specijalno za Marketing mrežu govori da li je kriza neke kompanije „naterala“ da uđu u virtuelni svet, na koji način će digitalizacija uticati na medijsko i PR tržište, kao i da li je moguće danas ignorisati onlajn sferu.

Koliko su, po Vašem mišljenju, klijenti/kompanije danas svesni da „onoga čega nema na Internetu i ne postoji“? Da li je moguće danas potpuno ignorisati onlajn sferu?
Zašto bismo je ignorisali? Zašto zanemariti brojke koje nam, sa svakim objavljenim istraživanjem, pokazuju da je sve više građana Srbije onlajn i to onih koji su materijalno bolje stojeći i skloniji kupovini, pa posledično i trošenju novca? Svi pokazatelji, naime, kažu da su korisnici Interneta u proseku mlađi ljudi, boljeg materijalnog stanja i obrazovanja. To ukazuje na vrlo kvalitetnog kupca ili korisnika usluga jer, na kraju dana, svi brojimo efekte naših napora na polju komunikacija, pretvorenih u opipljiv način merenja – u novac. Treba li zanemariti kanal komunikacije koji intenzivno koristi deset, 20 ili 30 odsto stanovništva? Gde je granica iracionalnog i neposlovnog ponašanja? Izvinjavam se ako će se neko naći uvređen, ali svako ko mi kaže rečenicu: “Internet se kod nas malo koristi da bi ga uzimali u obzir kad planiramo kampanju”, smatram u najmanju ruku neposlovnim, da ne koristim težu reč. Smemo li to sebi da dozvolimo? Naravno da NE. Internet u ovoj zemlji koristi već odavno preko 40 odsto stanovništva.

Smatrate li da je kriza neke kompanije „naterala“ da uđu u virtuelni svet, iako možda to nisu želele?
Ne bih prihvatio tezu da neko u komunikacionoj industriji ne želi da prihvati nove kanale i trendove. Ako smo nečega željni, onda su to mogućnosti da na novi, inovativan i kreativan način prenesemo poruku ciljnim javnostima i tako pomognemo ostvarivanje poslovnih ciljeva klijenata. Sa neznanjem, neinformisanošću i lenjošću već mogu da se složim, kao mogućim uzrocima poprilično indiferentnog stava koji u kompanijskom svetu vlada prema mogućnostima Interneta i mobilnih tehnologija, a koje su „The next big thing“. Samo nisu „next“ nego „now“. Među preduzetnicima, već nije tako. Tamo se grabi svaka novotarija koja omogućava profitabilnije poslovanje.
Čuo sam da jedan vrlo uvaženi brend menadžer u industriji robe široke potrošnje koristi rečenicu: “I’m not interested in social media, because it doesn’t sell”. To se dešava u trenutku kada agencije, u čijem su fokusu poslovanja Internet i mobilni uređaji, svojim klijentima ne prodaju oglase ili „social media managment“ nego rezultate svog rada, izražene npr. kroz valorizovane zahteve za kredit ili nove klijente. I to ne negde u svetu nego baš u Srbiji. Da li je u pitanju samo apsurd?
Zadržaću se na zaključku da onima koji posluju po tržišnim, ali zaista tržišnim principima, i u uslovima realne borbe za kupce ili klijente nije potrebno objašnjavati stvari. Dovoljno je ponuditi efekte onlajn aktivnosti, a oni na internetu, za razliku od svih drugih komunikacionih kanala, zahvaljujući njegovoj prirodi, mogu direktno da utiču na prodaju i da to bude merljivo čak i u realnom vremenu.

Na koji način će ova nagla digitalizacija, po Vašem mišljenju, uticati na medijsku industriju i PR industriju?
Mediji će se prilagoditi ili nestati, a oni uostalom to već uveliko i rade. Znate li bilo koji vredan pomena dnevni list koji nema dobar, ažuran i atuelan veb sajt? Čak su i dnevni listovi i magazini koji nisu mogli da opstanu kao štampana izdanja nastavili svoj život onlajn. Nestanak papirnih izdanja je evolutivni proces razvoja interfejsa koji povezuju misli jednog sa mislima drugog čoveka ili više njih. Budući da je trend da se broj onih koji su „oflajneri“ smanjuje, sudbina tradicionalne štampe je jasna, uz nezahvalne prognoze kada će do gašenja većine takvih izdanja zapravo doći. Nedavno je urađeno istraživanje, na osnovu koga su zasnovane i prognoze UN-a da će u SAD do takvog razvoja stvari doći do 2018. godine, a u staroj Evropi tek dvadesetak godina kasnije.
Što se tiče PR industrije, ona prati razvoj događaja i nastoji da ostane u poslu. Izazov koji pred njom stoji je ogroman i zove se “društveni mediji”, a oličenje su mu sadržaji koje više ne kreiraju dominantno redakcije nego sami korisnici Interneta, šta god to bilo – od tekstova, fotografija, filmova, komentara na sajtovima, blog postova, komičnih slika na Vukajliji, Facebook statusi, tvitovi i slično. Za sada “online media relations” jako dobro deluje u ponudama aktivnosti PR agencija, ali se bojim da će vrlo brzo doći do bolnog otrežnjenja.

Šta znači ostvariti dobru komunikaciju na vebu?
Odgovoriću na ovo pitanje malo neuobičajeno – citatom. On glasi: “Ukoliko kompanija ne kreira imidž svog brenda/ proizvoda/ usluge na Internetu, rizikuje da to uradi neko drugi umesto nje. Što je veći igrač u pitanju, to će se i pre dogoditi. A u tom slučaju ishod neće uvek biti povoljan po interes kompanije.” Ova rečenica objavljena je u magazinu „Vreme“ br. 1094 u tekstu “Onlajn odnosi sa javnošću: Društveni mediji i PReokret” autorki Zrinke Badnjević i Selene Latinović. U delu koji sam citirao je iskazana cela suština priče o odnosu PR-a i Interneta. Smatram da PR menadžer samo treba da radi svoj posao, da brine o publicitetu i reputaciji klijenta, uzimajući u obzir specifičnosti novog kanala komunikacije. Internet je u Srbiji prisutan već više od 15 godina i vreme je da postanemo svesni te činjenice. (Kompletan tekst iz magazina „Vreme“ možete pročitati OVDE)

Možemo li očekivati promenu u komunikaciji i potpuni prelazak u onlajn sferu u narednih pet godina?
Pratićemo ono šta se dešava u svetu. Slovenija i Hrvatska sa manjim, a ostali sa većim zakašnjenjem. Ne vidim razlog zašto se ne bismo potrudili da to zakašnjenje smanjimo ili anuliramo. Ako vam je ova tvrdnja izmamila osmeh prezira ili komentar “Ovaj se samo zanosi”, zapitajte se šta u ovom trenutku radi vaša ili, ako ste agencija, konkurencija vaših klijenata. U Srbiji mogu da se rade i rade se neke jako napredne stvari, čak i u svetskim razmerama. Pitanje je samo, kao što već rekoh, poslujemo li tržišno ili ne.

Autor: Ivana Parčetić