Srbija rekorder u Evropi po broju televizijskih stanica, a borba za deo reklamnog kolača sve oštrija, pišu Novosti. Mnoge, naročito lokalne stanice, na ivici su ponora, pa ipak i dalje se otvaraju nove.
Kako je sve manje para i reklama koje televizije u Srbiji mogu da razdele, njihova borba za udeo u tržištu je sve oštrija. Za oko 90 miliona evra, koliko oglašivači godišnje potroše na TV reklame, utrkuje se šest nacionalnih, 28 regionalnih, 81 lokalni emiter i čak 129 kablovskih televizija. Kako svako od njih želi što veće parče oglašivačkog kolača, sve su češće priče o nameštanju rejtinga i gledanosti, od kojih zavisi koju stanicu i emisiju će kompanije izabrati da se oglase.
Na YouTube se ove nedelje čak pojavio i film o nameštanju rejtinga televizija, u kome se optužuje AGB Nielsen, jedina agencija koja se u Srbiji bavi ovim poslom. Pominju se i hapšenja u Turskoj pre dve godine, kada su navodno otkrivene malverzacije u merenju gledanosti tamošnjeg AGB Nielsen-a. Film je ekspresno nestao sa interneta, a o tome koliko ima istine u „štimovanju“ rezultata televizije nisu voljne otvoreno da govore. Ali da sumnje postoje govori i to što su dve nacionalne televizije od jedne međunarodne agencije zatražile proveru rada AGB Nielsena u Srbiji.
– Istina je da su dve televizije tražile odit, ali to nije ništa neuobičajeno i rađeno je i ranije – objašnjava Darko Broćić, direktor AGB Nielsena u Srbiji. – A film koji govori o nameštanju rejtinga je pun laži i zbog toga smo podneli prijavu tužilaštvu. Nadamo se da će utvrditi ko su autori, kao i da će oni odgovarati pred zakonom.
Da je trgovina rejtinzima moguća, potvrđuje prof. dr Rade Veljanovski sa Fakulteta političkih nauka. On objašnjava da uvek postoji mogućnost manipulacije. Ako se, na primer, meri gledanost u Beogradu, pa piplmetre postave na periferiju i kada ih postave u centar grada – rezultati o tome šta Beograd gleda bili bi sasvim različiti. A u skladu sa tim i to na kojoj televiziji će kompanije potrošiti svoj marketinški budžet.
– Svi akteri u medijskoj produkciji pokušavaju da se dokopaju što većih prihoda. Sasvim je moguće da postoje dogovori sa istraživačkim agencijama da se fingiraju i nameštaju rejtinzi, ali ja o tome nemam konkretne indikatore – kaže Veljanovski i dodaje da su takve afere otkrivane i u demokratskim društvima mnogo naprednijim od našeg.
Zato je, prema njegovom mišljenju, važno da u zemlji sa tolikim brojem medija bude i više od jedne agencije koja se bavi merenjem gledanosti. Ukrštanje podataka iz dva ili tri izvora, smatra naš sagovornik, dalo bi pouzdane podatke.
A srpsko televizijsko tržište samo je sebi protivrečno. Dok sa jedne strane ogroman broj, posebno lokalnih televizija, stoji na ivici finansijskog ponora, s druge strane, dobijaju konkurenciju u novim kanalima. Mesecima se za nacionalnu frekvenciju bori TV Nova, a u međuvremenu je počela emitovanje programa putem kablovske TV. Najavljen je i lokalni Kanal 3, kao i kablovska N1, iza koje stoji moćni „Junajtid grup“.
Iako nam je Savet Evrope još 2006. godine preporučio da je Srbiji dovoljan jedan javni servis i dve nacionalne televizije, taj broj je još u startu premašen.
– Televizija ne može da bude ni manje, ni više od onoga što se njihovim vlasnicima isplati – komentariše Goran Karadžić, zamenik predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije. – Kada pređemo na digitalni signal, možda će ih biti još i više. Ogroman je broj kablovskih televizija, ali delom i zbog toga što su njihovi troškovi daleko manji nego kod onih za zemaljskim emitovanjem. Taksa koju plaćaju RRA, tj. državi, iznosi samo pet odsto iznosa koji izdvajaju emiteri sa zemaljskim emitovanjem.
Nacionalni emiteri godišnju taksu plaćaju po 60 miliona dinara, dok je maksimalan iznos za kablovskog emitera tri miliona, ako ima pokrivenost u celoj zemlji. Kako je oko 60 odsto Srbije pokriveno „kablom“, niko ne plaća ovaj maksimalni iznos. Ali i pored velikih troškova, sve manjeg marketinškog kolača poslednjih godina, i sve većeg udela budžeta oglašivača koji odlazi na internet reklame, Srbija je i dalje evropski rekorder po broju televizija. A držimo i drugi neslavni rekord – po vremenu koje provedemo „zakovani“ za TV ekran.
Autor: I. Mićević
Izvor: Novosti
Loading...
