Mislim da ne znam da koristim faks mašinu. Da, gotovo sam sigurna da ne znam da pošaljem faks. Ne znam ni kako funkcioniše, a malo se i bojim tog iskustva. Da li to znači da sam profesionalno nepismena? Bila bih da je sada 1996. godina. Setih se da imam kolegicu koja zna da koristi faks mašinu, samo nemamo čime i kome da ga pošaljemo.
Pripadam generaciji koja je detinjstvo provela uz kompjuter komodor 64, učitavajući igrice uz pomoć audio kasete i koristeći džojstik. Dok ovo pišem, nisam sigurna trebam li ubaciti fusnotu, kako bi me sve generacije čitalaca razumele. (Ipak ću je ubaciti.[1]) Brusila sam akademska znanja, istražujući bespuća internet-sveta pomoću dial-up konekcije[2] i snimajući dokumente na flopi-diskete[3]. Još uvek čujem glas mame i tate kako dovikuju iz dnevnog boravka: „Deco, oslobodite liniju, trebamo telefonirati!” Pobogu, pa to je bilo tek pre dvadesetak godina. Isto tako, koliko god se bojim pomisli da trebam poslati faks, tako mi je apsolutno prirodno da svoju profesionalnu karijeru, koju sam započela 2000-tih, vežem isključivo uz digitalno, komunikaciju mobitelom – nikako putem fiksne telefonije – i naravno uz tredove i tredove imejl-prepiski.
Pre nepunih deset godina, mi u Propulsionu (tadašnjoj Fondaciji za nove komunikacije Dokukino) odlučili smo da se ozbiljno pozabavimo radom u regionu. Nama je sve bilo kristalno jasno: mi smo onlajn, dakle – živimo onlajn; mi takvi i tako radimo sa bilo koje tačke na planeti, jer geografija nije bitna, bitne su vrednosti, inovacija i kreativnost. Nebo je granica sa svim digitalnim alatima kojima raspolažemo! Ali, veliko „ali”: s druge strane stola, nismo naišli na oduševljenje kod partnera i klijenata. Na naše predloge onlajn sastanaka, svi su odgovarali s velikim suzdržavanjem, uz argumente kako im „nije dozvoljeno da u ime kompanije koristimo onlajn alate izuzev imejla”, da su „zabrinuti za sigurnost podataka”, uz ponude da se „ipak vidimo uživo” – to je bila njihova strana priče. No, mi se nismo dali omesti na našem putu digitalizacije: sve što smo mogli (a danas već dokazano može sve), postavili smo na onlajn temelje. Od samog početka, naše poslovanje počiva na moćnoj Google Workspace platformi, Dropboxu, Freedcampu, a kad treba, tu su i Zoom, Skype… Digitalizovali smo i u cloud podigli audio-video arhiv, sve programske dokumente, pa čak i finansijski sistem.
Ne volim da spominjem teška vremena, no ova prilika to zahteva. Dok se celi svet drmao potrešen pandemijom, i svi se pitali kako da nastave da vode svoje kompanije i da spasu radna mesta, kako da digitalizuju poslovanje ne bi li osigurali minimum terena za protok informacija i kapitala, nama je to bilo najprirodnije stanje. U 2020. smo ušetali spremni: napokon, došlo je i naše vreme; nismo morali da objašnjavamo da je onlajn podjednako legitimno kao i oflajn. Gde smo danas, dve godine nakon svetski priznate prisilne primene digitale u poslovanju?
Zahtevi digitalne i medijske pismenosti za sve kompanije su danas iznimno visoki. Brzina protoka informacija, mogućnosti izbora i dostupnosti digitalnih alata je gotovo neuhvatljiva, te toliko pitanja traži odgovor kada je ova tema u pitanju.
Prvo, kako zapravo izgleda osoba koja je i digitalno i medijski opismenjena i radi? Drugo, da li lično poznajem nekog ko nije onlajn, a mlađi je od pedeset godina? Treće, da li je moguće voditi poslovanje ukoliko nisi digitalno opremio kompaniju, da imaš vaj-faj konekciju, printer, laptopove, kompjutere, imejl adrese? Kao da odgovor šeta kroz paletu boja od par vekova: taj radni čovek osoba je u celoživotnom procesu učenja. Kritičko mišljenje je ključno za svakog građanina, i ono je temelj medijske pismenosti. S obzirom na količinu istinitih i neistinitih informacija koje su dostupne onlajn, mi više no ikad moramo biti sposobni rešavati probleme, pronaći informacije, proceniti izvore. Ovo je i svrha našeg programa Nova pismenost koji provodimo zajedno s Američkom agencijom za međunarodni razvoj USAID.
Pred kompanijama je veliki korak, jer ovde više ne govori o mogućnosti izbora, već govorimo o zahtevima tržišta. Što je uloga kompanija u ovom procesu? Ako se s jedne strane očekuje da je današnji radni čovek bez presedana i digitalno pismen, na kompanijama je da obezbede resurse – od alata do kontinuirane edukacije – jer digitalno pismen zaposleni je onaj koji udobno i učinkovito koristi tehnologiju potrebnu za obavljanje svog posla.
Vrlo je jednostavno: osigurajte digitalne alate i omogućite svojim zaposlenim da se edukuju kako bi se razbio strah i otpor. Ne dopustite da se boje digitalnog biznis-okruženja, kao što se moja malenkost boji faks mašine. Uvek je dobra formula spojiti timove iz različitih generacija kako bi se radilo na unapređenju veština i ubrzao proces učenja.
Digitalna i medijska pismenost više nije stvar izbora već conditio sine qua non.
Autor teksta: Vildana Drljević Boljanić, Managing Partner, Propulsion
Foto: Jakov Simović
[1] Commodore 64 (ili C64) je jedno od dva najpopularnija 8-bitna računara osamdesetih godina 20. veka. Prodan je u 17 miliona primeraka. Kod nas su ga od milja nazivali i „debeljko” zbog njegova simpatičnoga, zaobljenoga izgleda. https://sh.wikipedia.org/wiki/Commodore_64
[2] Dial-up je vrsta pristupa internetu pomoću telefonske linije. Korisnik koristi modem koji je povezan sa računarom i telefonskom linijom da bi birao broj internet provajdera prilikom koje se uspostavlja veza između modema, koji je kasnije usmeren prema internetu. https://sr.wikipedia.org/wiki/Dial-up
[3] Flopi disk (engl. Floppy Disk) je medijum za skladištenje podataka koji je bio glavni prenosivi medijum do pojave CD-a, kasnije i DVD uređaja i medija. https://bs.wikipedia.org/wiki/Flopi_disk
Loading...
