Studentska priča #5 by Faris Yuma

U XX veku, svet je zadesio talas demokratizacije. Poslednjim događajem ovog procesa, u prošlom veku, smatra se pad Berlinskog zida, koji je doneo demokratiju zemljama komunističkog bloka Istočne Evrope. Iako su se u međuvremenu neke zemlje vratile na diktatorske režime, prema statističkim podacima 2010. godine čak tri petine zemalja sveta imale su neku vrstu demokratske vlade. Region koji je decenijama u nazad odbijao da prihvati demokratiju, 2011. bio je poprište borbe za demokratizaciju.
Od januara do aprila 2011. godine na tlu Severne Afrike i Bliskog Istoka buktali su protesti koji su za cilj imali promenu vlasti: od Tunisa do Kaira, preko Sane do Amana i Maname. Ovi događaji inspirisali su ljude na ovom podneblju da se izbore za promene. Već su maja 2011. njihova dostignuća bila značajna: predsednik Tunisa Zine El Abidine Ben Ali i predsednik Egipta Hosni Mubarak, dvojica najvećih diktatora regiona, podneli su ostavke.
Pojam Arapsko proleće označava talas revolucija, demonstracija i protesta, koji je zadesio arapski svet. Po prvi put u istoriji čovečanstva, pojedinci su putem društvenih mreža, Facebooka i Twittera, organizovali svoje aktivnosti, bez obzira na sve pokušaje državne vlasti da spreči njihovu slobodnu virtuelnu komunikaciju. U nekim državama vlasti su išle toliko daleko da su čak pokušale da onemoguće slobodan pristup internetu.
Prema studiji grupe autora sa Univerziteta u Vašingtonu, nakon analiziranja više od 3 miliona tvitova, sati i sati video sadržaja na servisu YouTube i na hiljade blogova, došlo se do zaključka da su društveni mediji odigrali centralnu ulogu u formiranju političke osnove Arapskog proleća.
Inicijalna kapisla koja je zauvek promenila političku sliku na Bliskom Istoku i Severnoj Africi, bilo je samospaljivanje Mohammed Bouaziza, trgovca povrćem, isped zgrade Skupštine u Tunisu. Vest o njegovom samospaljivanju zbog nezadovoljstva apsolutističkim režimom u državi, brzo se proširila Facebookom, Twitterom i YouTubeom, inspirišući revolucionare da organizuju proteste, javno kritikuju svoje vlade i šire ideje slobodne demokratije.
Demografski podaci govore da su mladi, tehnički obrazovani pojedinci, relativno dobro obrazovani, od kojih su znatan broj bile žene, odigrali značajnu ulogu u prvoj fazi revolucije, utičići preko društvenih mreža na promenu svesti stanovništva ukazivanjem na političke malverzacije, zloupotrebu političkog položaja, diktatorske i neretko tiranske režime. Dalje, studije pokazuju da su upravo razgovori na društvenim mrežama doveli do okupljanja ljudi na ulicama. Zanimljivo je da je porast diskusija na temu slobode, demokratije i revolucija na blogovima i Twitteru, direktno doveo do burne reakcije narodna i brzog okupljanja zarad svrgavanja režima.
Pokušaji vlada da osujete njihovu komunikaciju na internetu, ostali su bezuspešni. Diktatorske vlade na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi pale su pred milionima pojedinaca organizovanih putem društvenih mreža. Svetska javnost po prvi put bila je u prilici da prati objektivne izveštaje o dešavanjima iz ovog regiona, na osnovu informacija koje su učesnici demonstracija objavljivali na društvenim mrežama. Arapskim prolećem svetu je demonstriran značaj društvenih medija, pokazavši da „obični ljudi“ i te kako mogu da utiču na svrgavanje diktatorskih režima, ili pak na društveno-ekonomske tokove. Od tada, snagu, moć i uticaj društvenih mreža više niko ne osporava.

Autor: Faris Yuma
Filološki fakultet, Beograd