Najgore slike kapitalizma iz vremena sticanja prvobitne akumulacije već dvadeset godina gledamo u zemljama bivše SFRJ. Neki drugi su to gledali pre 100 godina kada su današnji vladari sveta surovim metodama sticali svoj prvi milion. Novo vreme donelo je na ovim prostorima i nove odnose, pa i na relaciji PR-mediji.
Pre 15-20 godina PR je u ovom regionu bio u povoju, tek se probijao i nalazio mesto pod suncem, a mediji su bili državni. Tada nije bilo dramatičnosti u tim odnosima. Danas su, međutim, najuticajnije PR agencije, baš kao i mediji, u privatnim rukama. I jednima i drugima, koliko god se zaklinjali u profesionalne kodekse, profit je na prvom mestu. Zaposleni u agencijama i medijima postaju „mesto troška“ koje mora da dâ što više proizvoda u jedinici vremena. Podrazumeva se da za to „mesto“ troškovi treba da budu što manji.
Svesno problema sa kojima se struke suočavaju, krajem prošle i početkom ove godine Društvo Srbije za odnose s javnošću u saradnji sa Udruženjem novinara Srbije, Nezavisnim udruženjem novinara Srbije, Nezavisnim društvom novinara Vojvodine, Asocijacijom medija i Lokal presom sprovelo je dva istraživanja – „Stanje struke odnosa s javnošću u Srbiji 2012. godine“ (288 ispitanika) i „Stavovi predstavnika medija o struci odnosa s javnošću u Srbiji“ (248). Ili, šta PR-ovi misle o sebi i o novinarima i šta novinari misle o svojoj struci i o PR-ovima?
Pre nego što pomenemo rezultate istraživanja, koji nisu ohrabrujući za obe struke podednako, citiraću Cvijetina Milivojevića nekadašnjeg novinara, a sada PR-a (agencija PRAGMA) koji je u knjizi „Novinar – Vaš prijatelj“ izneo da „u kriznim vremenima, novinarstvo se, kao i mnoge druge profesije, isprostituisalo, pa je […] u ovom poslu sve više kvazi-novinara, laika ili ljudi kojima je novinarstvo sredstvo za zadovoljenje ambicija koje nemaju nikakve veze sa novinarstvom“. Da li se ovo što je Milivojević napisao za novinare 1999. godine (!), možda odnosi i na PR struku? Može li se u ovu rečenicu umesto pojma „novinarstvo“ ubaciti „odnosi s javnošću“?
Pre nego što kategorično kažemo NE, potražimo po knjigama ili se setimo šta su ljudi koji kreiraju javna mnjenja, čak i globalna, radili u poslednjih 100 godina, počev od na primer, vlade Vudro Vilsona i Krilove komisije 1916. godine (Vladina komisija za propagandu iz čijeg krila je izašao Edvard Bernajs koji je kao „esenciju demokratije“ vidio „inženjering povinovanja“) preko španskog građanskog rata, Drugog svetskog i ostalih ratova, sve do Zalivskog rata, napada na Irak, NATO-a na SRJ, arapskih proleća, Sirije i bojnih otrova. Jer, kako kaže Noam Čomski („Hegemonija ili opstanak“) „kontrola nad javnim mnjenjem je osnov svake vladavine“. Jasno je kakva je uloga medija u tome, kao što je jasno i šta rade oni koji se bave odnosima s javnošću i kreiranjem stava naroda (po Noamu Čomskom to je „kontrolisanje svesti javnosti“) koji je, kako smatra Volter Lipman, samo „zabludelo krdo“. Ta simbioza PR-a i medija traje decenijama. Iako jedni o drugima, bar u Srbiji, nemaju lepo mišljenje, saradnja traje.
Ceo tekst pročitajte na sajtu PRO.PR.
Autor: mr Momčilo Cebalović, doktorant na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu i član Saveta Društva Srbije za odnose s javnošću
Loading...
