„Čini mi se da je izveštaj Tužilaštva za ratne zločine o ratnom huškanju u srpskim medijima bio samo najnoviji pokušaj denacifikacije Srbije, odnosno srpskog novinarstva. Problem sa denacifikacijom je u tome što se Srbija prvo mora nacifikovati, odnosno naknadno proglasiti nacističkom, i da bi se tek onda mogla denacifikovati“, rekla je za Pečat Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije.
Država je, u sporu između Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije, stala na stranu onih koji sebe proglašavaju za nezavisne. Sudska odluka doneta u ovom sporu ne tiče se, međutim, samo srpskih novinara i svojine nad zgradom u Resavskoj ulici u Beogradu, već je ogledalo čitavog niza problema koji potresaju srpsko društvo. Sa Ljiljanom Smajlović tim povodom razgovarao je novinar „Pečata“, ali i o odnosu vlasti i medija, o reformi pravosuđa u Srbiji, o partnerskom odnosu aktuelnih vlasti i NUNS-a u denacifikaciji prethodno nacifikovane Srbije…
Apelacioni sud preinačio je odluku Prvog osnovnog suda u Beogradu i presudio da bi vlasništvo nad zgradom u Resavskoj ulici trebalo da postane zajednička svojina Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Do kakvih je to novih informacija sud došao, pa je doneo odluku kakvu nijedan od šest sudova koji su u desešogodišnjem sporenju UNS-a i NUNS-a presuđivali u korist UNS-a nije doneo?
– Sudija Ivan Negić i Veće kojim je u Apelacionom sudu predsedavao nisu se pozvali ni najednu novu činjenicu i ni na jedan postojeći zakon. Pravo svojine se i kod nas i u Evropi stiče samo zakonom, pravnim poslom i nasleđivanjem, a Apelacioni sud je pokušao da samo za potrebe NUNS-a izmisli pravni osnov koji ne postoji. Umesto na zakon, pozvao se na tobožnje nepoštovanje dužnosti novinarskog udruženja i, što je još gore, na naše ubijene kolege, od kojih nijedan nije bio član NUNS-a. Stav da na zgradi postoji pravo zajedničke svojine Apelacioni sud je zasnovao i na pogrešnom zaključku da članovi udruženja plaćanjem članarine stiču pravo svojine na zgradi koje kasnije mogu da prenesu na drugo udruženje. Zakon jasno određuje da pravo svojine na sredstvima, pa i na zgradi, pripada udruženju, a ne njegovim članovima. Članovi ne mogu na novo udruženje preneti pravo koje nemaju. Time je povređen Ustav Srbije, kao i pravo na mirno uživanje imovine koje garantuje Protokol uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. U Apelacionom sudu su svakako svesni šta je Negić uradio, jer se ova naopaka presuda na Odeljenju za sudsku praksu „kiselila“ četiri meseca. A prethodno im se strašno žurilo, zato što je sudija Ivan Negić u avgustu prošle godine prekoredno uzeo da rešava žalbu NUNS-a, iskoristivši to što je drugi sudija uzeo nekoliko dana godišnjeg odmora. To smo saznali zahvaljujući Zakonu o dostupnosti informacija.
Šta nas sprečava da osnujemo još jedno novinarsko udruženje, pa da, po analogiji sa NUNS-om, i sami zatražimo deo te zgrade?
– Mislim da je ova „pravna argumentacija“ smišljena samo da bi NUNS stekao vlasništvo nad tuđom nekretninom. Niste miljenik ove vlasti, pa ne biste uživali ni naklonost Apelacionog suda u Beogradu.
Kome ćete se žaliti na odluku Apelacionog suda? Planirate li i da internacionalizujete slučaj? Ili je ovo prepuštanje opasne nesigurnosti svojinskih prava u Srbiji?
– Ovde se radi o tome da zakon nije jednak za sve. A već smo podneli žalbu Ustavnom sudu Srbije, kao i reviziju Vrhovnom kasacionom sudu. Samo se po sebi razume da ćemo, ako budemo morali, ići i u Strazbur. Mi smo novinari i naša je obaveza da se ne mirimo sa nasiljem države. Tako će biti i u slučaju da se o korišćenju zgrade mirno dogovorimo sa kolegama iz NUNS-a, koji ionako već koriste jedan sprat naše zgrade bez ikakve nadoknade. Svaki je dogovor moguć, ali nipošto na osnovu nezakonite presude.
Tvrdite da je ovakva sudska odluka „politički dirigovana“. Na osnovu čega? Znači li vaša tvrdnja da pravosuđe u Srbiji, naročito posle najnovije reforme, nije nezavisno, uprkos tome što se predstavnici vlasti hvale da su od EU dobili pohvale za ono što su učinili u srpskom pravosuđu? Premda su, istini za volju, u nemačke medije nedavno procureli i sasvim drugačiji izveštaji Evropske komisije, koji su sudsku reformu u Srbiji nazvali lakrdijom, a uticaj politike nedopustivim.
– Dobro znam šta o našem „reformisanom“ pravosuđu misle evropski eksperti, jer sam jedna od onih sa kojima su u Beogradu razgovarali prvaci evropskih udruženja sudija i tužilaca. A vrhunski domaći pravni eksperti rekli su mi da se odluka sudije Negića i Veća kojim je predsedavao ne zasniva ni na Ustavu, ni na zakonu. Udruženje novinara Srbije nalazi se pod žestokim udarom „reformisanog“ srpskog pravosuđa, koje vladajuća koalicija koristi kako bi UNSu oduzela imovinu koja predstavlja osnov njegove nezavisnosti u odnosu na vlast, rušeći pri tom zakone i norme na kojima se odvajkada zasniva pravo svojine u Evropi. Na sličan način nam država otima i imovinu u Knez Mihailovoj ulici. Ako to Viši sud dopusti, biće to prva „renacionalizacija“ novinarske imovine u istočnoj Evropi, prvi slučaj da država novinarima otme imovinu koja im je denacionalizacijom vraćena.
NUNS je podržao drakonske, ispostaviće se neustavne, izmene Zakona o javnom informisanju, za razliku od vas i vašeg udruženja. Da se niste tako oštro suprotstavili tim izmenama zakona, ga ste bili partner, a ne protivnik vlastima, mislite li ga bi odluka Apelacionog suda bila drugačija?
– Nama se u UNS-u čini da je sve počelo sa NUNS-ovom promocijom reforme pravosuđa i podrškom antievropskom medijskom zakonu koji je Ustavni sud potom oborio. U međuvremenu su brojna javna preduzeća, kao i druge vladi bliske kompanije, pružala milionsku pomoć „razvoju kapaciteta“ NUNS-a, dok njihovo profitno preduzeće „Medija centar“ u Beogradu dobija gradski prostor po upola nižoj ceni od minimalne cene zakupa propisane odlukom istih gradskih vlasti. Čašu je prelilo to što smo nedavno saznali da NUNS-ove „pravne analize“ stoje iza napada države na prostor „Pres centra“ u Knez Mihailovoj u Beogradu, i da je NUNS taj koji krišom od očiju javnosti tera vlast da nam, tobož u ime „zaštite zakonitosti“, renacionalizuje imovinu.
Među zaslužnim članovima, osnivačima i funkcionerima NUNS-a, sudeći po njihovim javnim reakcijama, posle ove sudske odluke zavladala je skoro, pa euforija. Kao da im je konačno stigao poslovični 6. oktobar, u kojem su svoje revolucionarne zasluge, eto, naplatili kvadratima u centru grada. A UNS je na svoje kvadrate, kaže njihova argumentacija, pravo izgubio zbog toga što tokom devedesetih godina nije bio na pravoj strani… Kako odgovarate na ovakve moralističke argumente?
– Otprilike kao i prvi premijer Demokratske stranke Zoran Đinđić. Za zasluge se dobijaju medalje, za frekvencije se ide na konkurs, a svojina se u Evropi stiče samo zakonom, nasleđivanjem ili pravnim poslom.
Spomenuli ste, u jednoj od reakcija tokom polemike koja se razvila, i okolnosti pod kojima je pokrenut „politički i finansijski projekat zvani NUNS“. U SAD-u jedno od zlatnih pravila istraživačkog novinarstva „follow the topeu“, odnosno pratite nečije finansiranje da biste videli čije interese zastupa. Razlikuju li se finansijeri UNS-a i NUNS-a, i da li su finansijeri NUNS-a toliko uticajni, da su mogli da utiču i na vlast i na sud ove zemlje?
– Jedan od osnivača NUNS-a svedočio je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu da je NUNS osnovan kao potpuno novo udruženje, zato što je Soroš odbio da finansira bilo šta što ima bilo kakve veze sa režimskim udruženjem, odnosno tadašnjim UNS-om. O sadašnjem načinu finansiranja NUNS-a znam samo ono što je svima dostupno na njihovom sajtu. NUNS dodeljuje nagradu za istraživačko novinarstvo zajedno sa ambasadom SAD-a u Beogradu, ali ne bih rekla da je ovde reč o tome. Osim što je daleko brojniji od NUNS-a, pa zato ima i veći prihod od članarine, koja sva ide za pomoć ugroženim kolegama, UNS svoje aktivnosti finansira i iz prihoda od nekretnina. Mi nemamo druge „finansijere“ i lagala bih kada bih rekla da ne bih volela da javna preduzeća u Srbiji pomažu „razvoj kapaciteta“ UNS-a, kao što čine za NUNS. To se, nažalost, ne dešava. Od države nismo dobili čak ni čestitku kada smo, 22. decembra prošle godine, obeležavali 130 godina postojanja, jer je naše strukovno Udruženje osnovao još Laza Kostić 1881. godine. Umesto čestitke, dobili smo obaveštenje iz Apelacionog suda da je naša zgrada dobila još jednog, „zaslužnijeg“ vlasnika od nas. A predsednik Tadić je u martu prošle godine veoma srdačno čestitao NUNS-u 17 godina postojanja. I još je poželeo da NUNS i ubuduće brani prava novinara, kao što je to činio do sada… Što se političkog dela „projekta NUNS“ tiče, ova novinarska organizacija bila je, praktično, partner državi i u potrazi za ovdašnjim novinarima, ratnim huškačima iz devedesetih.
Kakav je, po vašem mišljenju, bio cilj ove „potrage“? Možda, da se time pruži naknadno opravdanje za sve što se (i) danas radi prošiv Srbije? Uostalom, da li je išta slično učinjeno još u nekoj od bivših jugoslovenskih republika ilije ratnohuškačkog novinarstva bilo samo u srpskim medijima?
– U vreme osnivanja NUNS-a radila sam u redakciji lista „Vreme“, u kojem sam u to strašno vreme našla lično i profesionalno utočište, jer je u „Vremenu“ bilo moguće drugačije misliti i pisati, jer se u „Vremenu“ rat ozbiljno shvatao, jer se „Vreme“ nije pretvaralo da rat i ratni zločini ne postoje… Članstvo u NUNS-u me ipak nije zanimalo, zato što mi se činilo da je to pre politički nego cehovski projekat. Ne verujem da je NUNS, podnošenjem nezapamćene krivične prijave protiv mnoštva kolega koji su tobož organizovali i podstrekivali genocid i ratne zločine, imao na umu zapadne finansijere. Nije na meni da tumačim poteze NUNS-a, ali pre mi se čini da je to stvar identiteta udruženja koje je započelo kao opozicioni projekt i smisao postojanja vidi u podsećanju na to da je nekada bilo, kako to kaže predsednik Obama, „na pravoj strani istorije“. U svakom slučaju, Tužilaštvo se narednih godina mučilo da nađe nekog srpskog novinara sa tog NUNS-ovog spiska koga bi optužilo za ratni zločin, ali nije uspelo, iako je na to utrošilo dosta resursa angažujući desetine ljudi da najmanje dve godine čitaju stare novine i gledaju stare TV dnevnike. Iz ovog rakursa, posle nezakonite presude Apelacionog suda, čini mi se da je to bio samo najnoviji pokušaj denacifikacije Srbije, odnosno srpskog novinarstva. Problem sa denacifikacijom je u tome što se Srbija prvo mora nacifikovati, odnosno naknadno proglasiti nacističkom, da bi se tek onda mogla denacifikovati. Sa srpskim novinarima nije uspelo: nisu im mogli prišiti genocid, ni ratne zločine. Ne branim ničije profesionalne podlosti i ratno huškanje, ne tvrdim da ratnog huškanja nije bilo, ali etički kodeks naše profesije zabranjuje da se ljudi neosnovano i bez dokaza optužuju. Ali su zato našli sudiju Ivana Negića koji je obavio ono što Tužilaštvo za ratne zločine nije moglo: izvršio je diferencijaciju među novinarima Srbije, iskoristivši u te svrhe naše mrtve kolege. Neće ni to proći: ne može se UNS-u otimati imovina u ime mrtvog Slavka Ćuruvije i Milana Pantića.
Kako ocenjujete izveštaj koji je ovim povodom sačinlo srpsko Tužilaštvo za ratne zločine?
– Izveštaj Tužilaštva za ratne zločine je manjkava, politizovana analiza srpske štampe u kojoj je, kao jedan od gorih primera ratnog huškanja, izdvojen tekst koji je, kao izveštač „Politike Ekspres“ sa vukovarskog fronta, potpisao i sadašnji predsednik NUNS-a. Potpuna je besmislica da se Tužilaštvo time bavi. To nisu radila tužilaštva u susednim zemljama, iako je grozne ratne propagande bilo gde god je bilo rata. Ne mogu tužioci da razdvajaju „žito od kukolja“ u novinarskoj profesiji, kako su tu svoju ambiciju formulisali 2009. godine.
Uporedimo medijsku sliku Srbije devedesetih, i danas. Kada je bilo više medija koje vlast nije kontrolisala? Kada je medijska slika bila raznovrsnija?
– Advokat UNS-a Zdenko Tomanović katkad me u šali pita da iskreno kažem, da li su mediji bili slobodniji i profesionalniji u vreme kada je predsednik UNS-a bio Milorad Komrakov ili sada kada sam ja na čelu Udruženja? Komrakova je Sud časti UNS-a posle 5. oktobra s razlogom isključio iz članstva, ali devedesetih godina je bilo više nezavisnih medija u Srbiji nego danas. I bilo je više pluralizma, barem u štampanim medijima. Kod nas barem tri godine zaredom opada sloboda izražavanja, što su merenjem zabeležile i relevantne međunarodne organizacije. Jednom sam prilikom u prisustvu visokog evropskog zvaničnika citirala slično evropsko istraživanje, na što me je jedna ličnost od velikog uticaja na vrh srpske vlasti pitala, čitaju li ti istraživači „Pečat“? Isto je tako Slobodan Milošević odgovarao svojim zapadnim kritičarima, pokazujući im primerak lista „Vreme“, u kojem se o njemu, njegovoj porodici i njegovom režimu veoma oštro pisalo.
Lane su dva glavna urednika u Srbiji smenjena pod političkim pritiskom, Čaba Presburger i Antonije Kovačević. Protiv dvoje novinara, Jelene Spasić i Milorada Bojovića, pokrenut je krivični progon zato što su upoznali javnost sa činjenicama od javnog značaja o nespremnosti državnih organa za odbranu zemlje. To je novinarstvo zbog kojeg bi u slobodnijoj zemlji bili pohvaljivani i nagrađivani. Znate li za primer još neke države, a da se smatra za demokratsku, u kojoj nekoliko ljudi iz vrha jedne, vladajuće partije, kontroliše najveći deo reklamnog prostora u medijima? Kolikog uticaja na uređivačku politiku srpskih medija ima ovakva situacija?
– Možda se nešto slično moglo naći u Berluskonijevoj Italiji. Oglašivači kod nas imaju ogromnu moć, samo što je ona prikrivena. Ali i medijske gazde i tajkuni više od svega vode računa da se ne zamere vlastima.
Najzad, gde se uređuju srpski mediji? U samim redakcijama ili na Andrićevom vencu, ili u nekim stranim ambasadama…?
– Mnogi urednici privatno pričaju o telefonskim pozivima sa Andrićevog venca, ali niko se ne usuđuje da prijavi pritisak. Ni evropske diplomate se ne ustručavaju da kritikuju našu štampu, na primer kada im se ne sviđa kako izveštava o napadima KFOR-a na naše građane na barikadama. Naša vlast pri tom nema hrabrosti da od KFOR-a zatraži materijalne dokaze, odnosno video snimke za optužbe protiv Srba na severu Kosova.
Izvor: Pečat
Autor: Nikola Vrzić
Loading...
