Znate li ko je Chuck Noland? Ne googlajte, nastavite čitati tekst i pronađite odgovor na to pitanje kao i na pitanje iz naslova.
Lik Chucka Nolanda utelovio je Tom Hanks (dok je još snimao dobre filmove) u filmu Castaway. Problematičan lik s puno nerešenih pitanja u životu, mogli bismo reći nesretnik, imao je ipak sreću i preživio je silovit pad aviona te se našao na usamljenom i nenastanjenom ostrvu.
Bitnu ulogu o filmu odigrala je lopta, kojoj je glavni lik dao ime Wilson. Čak je krvlju ucrtao obrise lica na Wilsona. Zašto je važan Wilson? Kakva je veza s društvenim mrežama?
Postoji u nama ljudima, rekli bismo u našoj biologiji (da biologiji, ne psihologiji) potreba za stalnim društvenim proveravanjem. Engl. social validation, social proof. Mi se neprestano uporedjujemo sa ljudima oko nas i u stvari proveravamo jesmo li “ludi”, jesu li naše odluke i dela u skladu s opšte prihvaćenim moralom i jesu li usmereni na dobro. Bez toga, bez drugih ljudi vremenom bismo izgubili referencu i stvarno postoji mogućnost da “poludimo”. Uloga te lopte Wilsona bila je da očuva našeg Chucka normalnim. On je neprestano tražio odobrenje od Wilsona, praktično za svaki svoj potez, kroz razgovor, komuniciranje osećaja, kroz normalnu ljudsku interakciju. I Wilson je “rekao” ok.
I tu je veza. Mi nesvesno tražimo dokaz jesmo li normalni. Treba nam referenca za tok naših misli i pronalazimo je kod drugih ljudi pa tako i na društvenim mrežama. I nama treba Wilson. Ovo je naravno pojednostavljeni i izolovani model. Mi ljudi smo daleko složeniji od toga, ali za potrebe naše priče zadržaćemo se na tome.
Sad smo objasnili motiv odlazaka na društvene mreže iz jedne perspektive. Spomenuti model međutim, ne objašnjava zašto ČESTO odlazimo na društvene mreže. Sigurno ne proveravamo jesmo li normalni svakih deset minuta ili svaki sat.
Uzmimo Facebook kao primer čestog proveravanja. U mnoštvu statusa na Facebooku, tu i tamo pronađemo “grumen zlata”, nešto što će nas nasmejati, razveseliti ili inspirisati. Kad taj grumen zlata pronađemo osećamo kao da smo dobili malu nagradu. Štaviše kad vreme provodimo na Facebooku ono prolazi brzo, kao da ga nismo svesni.
Znate li šta smo upravo sada opisali? Zavisnost. Traženje malo slatkoće u našem životu, očekivanje nagrade, nesvesnost vremena, nagrada, ponovo traženje. Jasan opis zavisnosti. O toj zavisnosti govori i ova studija. Spomenućemo i dopaminsku petlju, ali o tome ćemo u jednom drugom članku.
Tražimo nagradu. A šta pronalazimo?
Dva su momenta u ovom ciklusu. Prvi: Upitajmo se kako se osećamo kad vidimo nečiji status s fotografijom prekrasne plaže uz mnoštvo osmeha. Ako smo skloni depresivnom raspoloženju, osećamo se u stvari loše. Mi smo u depresiji, a neko se dobro zabavlja. Štaviše ni ne poznajemo dobro tu osobu pa nismo ni srećni zbog nje.
Drugi: Efekt multiplikacije. Retko će na Facebooku neko objaviti nešto loše. Depresivni ljudi ne objavljuju na Facebooku (u stvari ipak objavljuju, prepoznaćete ih po statusima mudrih izreka, motivacionih rečenica i ponekad verskih sadržaja). Samo oni “zdravi” objavljuju svoje prekrasne doživljaje (put u stranu zemlju, fotografija sa slavnom osobom, hrana, postignuća). I mi stičemo utisak da se celi svet prekrasno zabavlja, a mi se osećamo loše.
Zbog ta dva efekta mi ćemo se osećati još lošije. A svi smo ponekad i depresivni i anksiozni.
Rekapitulirajmo, zavisnici smo, ponekad depresivni i ponekad anksiozni, o tome još na jednom od OKIDAČA naše depresivnosti, kao što može biti Facebook, proveravamo jesmo li psihički ok. Ovo nikako ne zvuči dobro.
Što govore studije o tom pitanju?
Postoji nekoliko mehanizama, mi ćemo izdvojiti jedan. Neke epizode našeg boravka na Facebooku mogu biti stresne (studija – adolescenti, hormon stresa i Facebook). Studija kaže, ukoliko adolescent ima više od 300 prijatelja na Facebooku ima dobru šansu da će njegov biološki sistem početi izlučivati hormon stresa – kortizol. Kortizol je dobar ukoliko se povremeno javlja i usmerava naše aktivnosti na rešavanje stresne situacije. Ukoliko se taj sistem ne gasi već je stalno uključen, postoji šansa da se razvije depresija.
Koji je zaključak? Želimo vam poručiti da Facebook ili druge društvene mreže nisu nimalo bezazlena razonoda. Čak nisu ni virtuelna slika stvarnog života. Društvene mreže mesta su iskrivljenog prikaza života i ako poverujemo da je Facebook stvarnost imamo velik problem.
Ne idite na Facebook ako ste depresivni ili anksiozni.
Autor teksta: Kamilo Antolović
Izvor: HURA
Loading...
