Grupa umetnika, među kojima su Minja Bogavac (dramaturškinja većine predstava u Bitefu), Jelena Bogavac, Dragan Simeunović (glumac i izvršni producent), odlučila je da pokrene pomalo neobičan projekat pod nazivom Marketing-teatar. Njihova ideja je da mladi pozorišni umetnici iskoriste svoja umeća i upotrebe pozorište van scene, kao i da stvore umetničku aktivnost koja bi mogla sama sebe da “izdržava“. „Mi, zapravo, osmišljavamo marketinški pristup za različite proizvode zasnovan na pozorišnim elementima. To može da bude u više segmenata: od događaja, do raznih promocija, od onih u hipermarketima,ulicama, do onih na sajmovima. Sve to mora da ima elemenat pozorišta, dakle, glumce,scenu, radnju. Mislimo da bi to ljudima bilo zanimljivije od pukog štanda sa dve oskudno obučene devojke”, objašnjava direktor projekta Branko Đermanović.
Ova ideja da umetnici moraju pronaći svoje mesto u tržišnim uslovima, dopada li im se ili ne, nije nova, ali je, istovremeno, vrlo osporavana. Na neki način je opšteprihvaćeno da tržište uništava kulturu i da jedino što kulturi ostaje je – da čeka na pomoć države. O ideji projekta Marketing teatar za B92 govore Branko Đermanović i Jelena Bogavac. Ovo su njihovi odgovori na ono što mogu biti, ili se često čuju kao primedbe na takozvanu komercijalizaciju umetnosti.
„Ne može se zaraditi novac od kulture”
Ovo je maksima koje se drži veliki broj kulturnih institucija. One preživljavaju na dotaciji države jer vlada uvrežen stav da je to jedini način da kultura opstane. Ukoliko se prilagode tržištu, to će značiti unižavanje nivoa u kulturi ili njeno odumiranje.
„Mi smatramo da je za pozorište veoma bitno da dobije jedan elemenat za funkcionisanje koji će biti zasnovan pomalo na komercijalnim osnovama, a ne samo na državnom budžetu. Svi problemi u kulturi danas umeju da se svedu na onu poznatu: država ne daje novac. Ideja je naći mogućnost da umetnici dođu do novca za svoje projekte na drugi način. Smatramo da mladi umetnici mogu u marketingu da ponude mnogo više od onoga što se sada pojavljuje”, objašnjava Branko Đermanović i ističe da je smisao njihovog projekta u umrežavanju umetnika.
Time bi se, kako on navodi, umetnici spojili u jednu krovnu organizaciju u kojoj bi bili vidljivi i zajednički radili na projektima od kojih bi imali materijalnu korist. Jelena Bogavac kaže da u Beogradu postoji više od trideset nezavisnih pozorišnih trupa koje ne mogu da se predstave publici u ovako ustanovljenim pozorišnim institucijama.
„Ti umetnici moraju da izađu na tržište, iako su negde antitržišno postavljeni. Sa druge strane, to je dobro za održanje tih umetničkih grupa. Mi ne možemo da se igramo potkulture tako što ostajemo blago uvređeni jer ne postoji fond iz kog može da nas finansira država ili grad. Ideja je da se napravi umetnička mreža koja nije dotirana, a nudi konkretan proizvod zasnovan na kvalitetu, a to je njihovo znanje i iskustvo“, kaže Bogavac.
„Marketing ima ustanovljena pravila”
Ili – šta bi to grupa umetnika mogla novo da osmisli, a da već nije prošlo kroz šake marketinških stručnjaka?
Jelena Bogavac: „Kao umetniku, za mene je bauk kontakt sa marketinškim agencijama. Osnovni problem nastaje kad uđeš u njihovu analizu, u to kako bi trebalo da se prezentuje proizvod i šta su to uzusi za dobar marketing. Ti onda pratiš jedan korporacijski ustanovljeni tok koji je samom sebi dosadan, dojađen i ne čini ništa. To su već svima poznati štandovi sa polugolim devojčicama i tvrdi se da je to jedini mogući način promocije proizvoda. Niko se zapravo ne usuđuje da uradi nešto drugačije. Mislim da se tu otvara prostor za novi marketinški pristup u kome mogu da se pronađu avangardni umetnici Beograda. “
Branko Đermanović: „Ono što mene zanima je scenski efekat privlačenja ljudi. Mi hoćemo da se, kao tim ljudi, bavimo promocijom kroz malu pozorišnu formu. Ona se može odvijati i u supermarketu. Evo, kako to izgleda: u supermarketu potrošača može da zatekne glumac iz pozorišnog komada. Glumac razgovara sa publikom upotrebljavajući dramski tekst. Posle toga, publici se saopšti da su upravo bili učesnici u predstavi time što su govorili sa glumcem, koji je opet govorio iz uloge, na primer ‘Ujka Vanje’.Tako može izgledati promocija te predstave.”
Ideja ima još. Marketing-teatar je, za početak, osmislio promociju za knjigu Minje Bogavac. Reč je o muzičkom spotu za slem-pesmu „Kao Beograd“u koji je uključeno dvadesetak umetnika. Spot je, na neki način, o Beogradu , sniman u jednom klubu i jednoj bašti u centru grada.
„Ovim spotom, koji će se uskoro pojaviti, želeli smo da se na neki način predstavimo, da to vizuelno i artistički spakujemo i da to ujedno bude promo spot Marketing-teatra“, najavljuje Jelena Bogavac. Premijera spota/multimedijalnog projekta „JA MOJ GRAD I JA“ zakazana je za nedelju, 15. april u 21h u KC Grad.
Druga ideja je – puštanje dokumentarca o nastanku predstave ”Patriotic hipermarket”. Naravno, u hipermarketu. „‘Patriotic hipermarket’ je prva predstava rađena u saradnji sa albanskim Nacionalnim teatrom. Predstava je trojezična. Dakle,ovo je jedan atipičan umetnički proizvod, zato što ga nije napisao Siniša Kovačević, nije populistička, nego avangardna. Prodaja te predstave zbog toga treba da se vrši kroz atipični marketing”, objašnjava Bogavac.
„To ne pogađa ciljnu grupu”
Podsetimo se akcije Beogradske filharmonije od letos pod sloganom „Hvala što ne dolazite“. Ovaj zanimljiv performans je tada pretrpeo i niz zajedljivih komentara. Jedan je otprilike glasio- akcija nema svrhe jer publika Beogradske filharmonije ne sedi u Strahinjića Bana. S obzirom da Marketing-teatar planira slične aktivnosti animiranja ljudi na trgovima, ulicama,u marketima, Đermanović objašnjava zašto su ovakve akcije gerila marketinga veoma efektne.
„Marketinški uopšte nije važno kome je usmerena, već je važno da je određena promocija skrenula pažnju. Znači, efekat nije zasnovan na tome da li si došao do potrošača, nego da li si skrenuo pažnju. U slučaju Beogradske filharmonije, da li si došao do više od 200 ljudi koji su ti zagarantovani. Ne znam da li bi iko i znao za aktivnosti Filharmonije da se tako nešto nije desilo”. U tom stilu, Marketing-teatar je nedavno izveo promociju rakije na potpuno neočekivanom i, reklo bi se, pogrešnom mestu – VIP događaju Magic night. Napravljena je mini pozornica sela gde se toči rakija. „Efekat je bio taj da smo možda čak i veće marketinške poene pokupili mi, nego oni koji su bili sponzorisani od ostalih brendova,a u svakom slučaju svi zajedno smo bili više medijski „primećeni“ zbog takve nespecifične akcije”, kaže Đermanović.
„Pozorišta nisu u krizi”
Drugačije rečeno – svi idu u pozorište. Iz perspektive ljudi koji nisu iz pozorišnog sveta, čini se da teatri finansijski “dobro stoje”, naročito ako uzmemo u obzir godišnje izveštaje u kojima teatri navode značajan broj posetilaca. Jelena Bogavac objašnjava da ju je stanje u pozorištima upravo i potaklo da se odluči na ovakav projekat. „Najčešća situacija u pozorištima je da predstava izađe, da bude puna dva, tri igranja i da se dalje izdržava na veštačkom disanju. Nijedno pozorište, sem možda Teatra na Terazijama, ne izdržava se od zarada na blagajnama. To je šizofrenija u kojoj ne želim da učestvujem: trošenje budžetskih para u produkcije koje nikada sebe ne isplate. Ako već moram da vodim računa o tome da li će moj proizvod da se izdržava, ja onda hoću da sa svojim prijateljima osmislim koja je to publika, ko su ti ljudi kojima se obraćam, šta zanima te ljude i onda idem da ih nađem i da im to ponudim, na veoma atipičnim mestima.“
Izvor: B92
Autor: Sonja Gočanin
Loading...
