Mnogi ne vole reklame. Znaju da nerviraju, agresivne su, prekidaju filmove, serije, utakmice, omiljne pesme na radiju, iskaču na ekranu kompjutera i mobilnog telefona u najnezgodnijim mogućim trenucima.
I onda osvane reklama koju ljudi sa uživanjem gledaju, smeju se, sami objavljuju na svojim društvenim mrežama, pokazuju roditeljima, šalju prijateljima, citiraju replike itd. U čemu je fora? Možda u tome što niko nikoga ne tera da pod hitno nešto kupi, ili inače će biti dosadan, debeo, bolestan, gladan, žedan, ružan, neprivlačan ili jednostavno rečeno “out”.
Možda u tome što se ne otkriva rupa u saksiji novim, nikad viđenim, neverovatnim, šokatnim i apsolutno neophodnim proizvodom ili uslugom.
Možda u tome što u reklami nema izmišljenog, hiper-idealizovanog, nedostižnog sveta u kome su svi prelepi, pretanki, prenasmejani, imaju pregenijalna kola, stanove i još genijalnije gedžete, uvek je sunčano (sa lens-flerom naravno) i podvučeno premodernom muzičkom temom. Možda u tome što se ne priča izmišljenim jezikom nevešto prevedenih stranih fraza koje čak ni na originalnom jeziku nemaju baš mnogo smisla. Možda u tome što je sve zaista stvarno. Možda u tome što su osnovne ideje za priče smislili izuzetni kopirajteri – Viljem Šekspir i Fjodor Dostojevski. Možda zato što obične građane “glume” obični građani.
Možda zato što glavni glumci u reklamama stvarno mnogo vole posao koji rade i koji zapravo reklamiraju. Možda zato što se reklamira pozorište, nešto što svi kao volimo i poštujemo, a realno obično zaboravljamo, ne nalazimo vemena, imamo preča posla… A trebalo bi da mu se vratimo i, ponovo ili prvi put, damo šansu da nas očara.
Ako mene pitate, možda sve ovo. Ali super je što smo probali i čini mi se, po reakcijama javnosti, uspeli. I da, ima naravno i onih kojima se kampanja “baš” ne sviđa. Tako da… Definitvno smo uspeli.
Za Marketing mrežu tekst napisala: Milena Kvapil, Associate Creative Director u agenciji McCann Beograd
Foto: Anđela Grozdanić