U borbi za opstanak moraćemo da menjamo organizacione modele

U ovo vreme pre dve godine, donela sam odluku da pokrenem agenciju za komunikacije i inovacije. Mnogi bi se složili da tajming nije bio baš najbolji – tržište je već u tom momentu bilo zasićeno, što velikim brojem uspešnih i etabliranih agencija koje su svoj portfolio usluga proširile u ful-servis, što zbog velikog broja frilensera koji su vrlo uspešno i po povoljnim cenama pružali usluge digitalnog marketinga za domaće i globalne klijente.

Moj motiv tada nije bio veliki udeo na tržištu, mnogo zaposlenih i još više klijenata, već želja da napravim suštinske promene:

  • u organizaciji i procesima rada agencije i
  • u načinu na koji agencija pruža usluge klijentima.

Na početku sam se bazirala na postavljanju organizacije i procesa rada u novoosnovanoj agenciji zbog važnosti uspostavljanja zdravih temelja za građenje i skaliranje posla u
budućem period na principima, za koje sam ubeđena će postati ključni generatori razvoja radnih odnosa.

Promena u načinu razmišljanja
Većina organizacionih modela koji su u upotrebi danas (funkcionalni, divizioni, matriks…) dizajnirana je za svet koji više ne postoji – svet uske specijalizacije radnika u kojem su informacije moć, kapital deficitaran, a korporativni HQ mora da vežba komandu & kontrolu nad timovima, divizijama i biznis jedinicama.

Svet u kom živimo danas je drastično drugačiji od onog u kom su ove organizacije nastajale i zato tako često slušamo i čitamo o „digitalnim transformacijama“. Nove generacije (i zaposlenih i korisnika) traže drugačiji doživljaj života i poslovnog okruženja i ove promene zahtevaju opak zaokret u dizajniranju ljudskih interakcija.

Živimo u izobilju informacija, imamo više mogućnosti da putujemo, učimo i inspirišemo se i nemamo previše poštovanja prema nametnutom autoritetu, samo prema zasluženom.

Ovo sve znači da nas je teže zadržati na poslu, ali i da je teže „uglaviti“ proizvod/uslugu u tržište na kom sve veću kupovnu moć imaju ovi zahtevni i informisani vlasnici kapitala.

Zato je važno da promene budu suštinske, ne samo funkcionalne.

Promena u organizaciji i procesima rada → agencija kao mreža profesionalaca
Školski i sistematičan organizacioni dizajn (i redizajn) uključuje jasnu viziju izgleda i osećaja kompanije u ne tako dalekoj budućnosti, prepoznavanje gde se organizacija nalazi sada i težnja ka zatvaranju jaza između ova dva stanja. Aktivnost zatvaranja ovog jaza je dizajniranje i implementacija organizacione strukture sa prepoznavanjem toga je da je to-be stanje meta koja se pomera, pa i organizacioni dizajn mora da bude adaptivan, fleksibilan i responzivan na promene u okruženju. I, mada se organizacionim dizajnom još uvek dominantno smatra crtanje organizacionih dijagrama, moja nepopravljiva vera u humanizam mi govori da srce organizacije čine upravo društvena uređenja ljudi koji postizanjem svojih ciljeva doprinose postizanju kolektivnog cilja.

Zato sam na prvo mesto u kreiranju vizije kompanije stavila svoj osećaj i osećaj ljudi prema radu u kolektivu koji zajedno kreiramo. Od početka sam znala kakav je to osećaj koji želim da vlada u organizaciji u kojoj želim da radim – osećaj individualne slobode izražavanja (bez straha od greške), osećaj kontrole nad situacijom (nasuprot beznadežnim dolascima na posao i osećajem da šta god da se uradi/predloži, ubek će biti isto), osećaj da se svačije mišljenje uvažava i da je svako važan deo agencije.

I, mada se u većini kompanija priča o značaju ovakvog osećaja radnog okruženja, razlika između priče i realnosti je jednostavno prevelika.

Ceo tekst pročitajte ovde.

Autor teksta: Aleksandra Vuković, Founder&Managing Director, NURA Agency

Foto: Natalija Miladinović


Oceni tekst

5,00 od 5
Loading...

Komentari