Svetlana Paroški, PR menadžerka Jugoslovenskog dramskog pozorišta, specijalno za Marketing mrežu govori o PR-u u kulturi, pravi paralelu između PR posla na filmu i u pozorištu, ali i ocenjuje da li na gledanost predstave utiče samo promocija “od usta do usta” ili uvek mora dobro da se osmisli PR strategija.
Radite na PR poziciji JDP-a, uglednog pozorišta. Koji su izazovi za jednog PR menadžera takve institucije u vremenima ekonomske krize?
PR je kreativan posao. Lako je raditi kada imate budžete. Pravi kvalitet se vidi upravo onda kada novac treba zameniti nekim dobrim idejama koje će moći da budu realizovane sa malo novca. Istini za volju, veći deo profesionalne karijere provela sam radeći u kulturi. Novca tu odavno nema. Stvari funkcionišu na nivou entuzijazma i velike ljubavi prema poslu kojim se bavite. Mediji, nažalost, podilaze publici i plasiraju sve što ima barem trunku senzacionalističkog, a ja to ne mogu da im ponudim. Emisije koje se bave kulturom su praktično eksces. Ipak, meni je upravo to izazov i dodatni motiv. Sreća je da su društvene mreže toliko ušle u naše živote. To je lak i jeftin način da dodjete do onih kojima se obraćate a da pri tom dobijete i povratnu informaciju na osnovu koje možete dalje da razvijate strategiju i pravac u kome bi trebalo da se krećete.
Poznati ste u PR krugovima kao osoba koja odlično radi PR za filmove i festivale (FEST i brojni domaći filmovi). Na koju saradnju ste ponosni, tj. šta biste izdvojili od filmskih ostvarenja koja ste radili?
Teško bi mi bilo da izdvojim jedan projekat na kome sam radila. Moja novinarska i PR karijera išle su nekako uporedo i obe su donele mnogo radosti. Raditi PR za velike filmove je posebna odgovornost i izazov, ali ima nekih manjih produkcija koje vas povežu sa divnim ljudima pa rad na tim filmovima zauzima posebno mesto u vašem srcu. Ponosna sam na to što sam sarađivala sa rediteljima i autorima iz celog regiona, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije… Radila sam filmove Srđana Dragojevića, Srđana Karanovića, Emira Kusturice, Rajka Grlića, Radivoja Raše Andrića, Milorada Milinkovića, Zdravka Šotre… Sada sam u, slobodno mogu da kažem, najznačajnijem domaćem pozorištu. Veliko je zadovoljstvo sarađivati sa rediteljima kao što su Jagoš Marković, Dejan Mijač, Egon Savin, Marko Manojlović ili mladi i izuzetno talentovani Miloš Lolić. Jako se radujem novoj predstavi koju režira Gorčin Stojanović, inače Umetnički direktor JDP-a. Gorčin trenutno režira Andrićevu „Gospođicu” i ovo će biti prvi put da sa njim srađujem kao rediteljem iako se poznajemo godinama, još od njegovog prvog filma „Ubistvo s predumišljajem”.
Kada se pravi paralela između PR posla na filmu i u pozorištu, šta je sličnost, a šta razlika? Da li je nešto “teže”?
PR u pozorištu i na filmu nema mnogo sličnosti. Nema lakšeg ili težeg, jednostavno postoji velika razlika. Kada radite film, to je projekat kome se potpuno posvetite i pratite proces od početka do kraja. Radite sa istim ljudima na istoj stvari. U pozorištu morate da radite na više koloseka. Svaka predstava ima svoj život. Svaka je jednako važna. Ne možete se posvetiti samo najnovijoj produkciji jer i ostale predstave moraju imati vašu punu i nepodeljenu pažnju. Filmove sam radila veoma dugo i tu mi je sve poznato. Radim sa lakoćom. U pozorištu sam nešto više od godinu dana i, iako imam veliko iskustvo, moram priznati da još uvek učim. Sve je drugačije i novo. To je posebno uzbudljivo.
Koliko PR ima uticaja na gledanost filmova i predstava? Da li može da pomogne samo reputacija “od usta do usta” ili uvek mora dobro da se osmisli PR strategija?
Sve je PR i sve je važno. Mislim da je kod nas PR i dalje mlada disciplina, strategija je nešto kompleksno što zahteva zaista temeljno planiranje, poznavanje materije i okolnosti u kojima radite. Sredina u kojoj živimo nije baš pogodna za pravljenje strategija i planova. Sve se radi stihijski. Ja se ipak trudim da dugoročnije razmišljam o PR u JDP-u. Za to imam više mogućnosti nego kada sam radila na filmu. Pre svega postoji predstava, svaka je važna i morate joj se posvetiti. A onda je tu i jedna velika institucija koju morate da predstavljate na pravi način. Dostojno njenoj reputaciji, a opet usklađeno sa vremenom u kojem živimo. Ipak, uvek treba imati na umu da nije problem plasman već kvalitet proizvoda koji plasirate. Ako nemate dobar proizvod, teško da će biti uspešan na duže staze. Na sreću ono što u ovom momentu radim je nešto najkvalitetnije što ova sredina može da ponudi u umetničkom smislu. Zato nemam bojazan da će posle dobrog početnog PR-a, stvari biti podržane i po principu „od usta do usta” pošto nema bolje preporuke od one koju daju sami gledaoci. Veoma smo aktivni na društvenim mrežama i ono što tamo mogu da pročitam mi je sasvim dobar uvid u to koliko dobro radimo a gde grešimo i šta treba da popravimo.
Rad sa glumcima i rediteljima ume da bude izazov. Koliko su oni svesni značaja PR-a i da li su svi spremni da pomognu da se ispromoviše predstava/film u kome učestvuju?
Jeste izazov, ume da bude i teško ali u našem poslu poverenje je najvažnije, onda su stvari jednostavnije i svi su spremni na sradnju. Nažalost, ljudi koji se bave javnim poslovima izloženi su torturi medija koje više zanima njihov privatan život od onoga što rade kao umetnici pa je moj posao da ih od toga zaštitim kad god je to moguće. Radimo zajednički, svesni da je to važno za sve nas. Trudim se da na kraju svi budu zadovoljni, i kolege novinari i umetnici sa kojima radim.
Autorka: Jasmina Krstić Latinović
Loading...
