Sredstva javnog informisanja dužna su da kroz svoje programe razvijaju svest o ravnopravnosti zasnovanoj na polu, kao i da preduzimaju odgovarajuće mere radi izmene društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i svake druge prakse, koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju utemeljenu na ideji o podređenosti, odnosno nadređenosti određenog pola (član 41. Zakona o ravnopravnosti polova).
Kada je svojevremeno Nataša Mićić u Narodnoj skupštini Republike Srbije prvi put uporebila reč „poslanica“, podigla se velika prašina. Već sutradan počela je rasprava da li je to pravilno, i to od ljudi koji inače ne vode mnogo računa o jezičkim pravilima. Žudeli su za odgovorom da je nepravilno govoriti „poslanica“, pa da mogu da odahnu i da se sve ponovo vrati u „normalu“. Onda je usledilo razočarenje. Međutim, pravi potres izazvala je fotografija na kojoj pomenuta predsednica Skupštine u mini suknji izlazi iz automobila. Ta fotografija i prateći komentari paradigma su tretiranja političarki i žena uopšte u našim medijima.
Šta mislite, ko ima najveće šanse da se pojavi kao ličnost dana u dnevnim informativnim novinama? Da li je to političar između 35 i 65 godina, oženjen, sa dvoje dece, koga karakteriše atribut „legendaran“ ili npr. uspešna privrednica, srednjih godina, visoko obrazovana, razvedena, sa dvoje dece?
Ako bacite pogled na bilo koje dnevne informativne novine, odmah ćete uočiti da su muškarci u njima mnogo zastupljeniji od žena, posebno na prvim, udarnim stranama. Muškarcima pripadaju veće fotografiije, oni češće od žena imaju puno ime, prezime i titulu. Dostupno im je mnogo više zanimanja nego ženama. Međutim, i jedni i drugi predstavljeni su u patrijarhalnim ulogama, privatna sfera je i dalje namenjena ženama, a javna scena muškarcima. Ako izlaze iz okvira porodice, onda je uloga žena uglavnom „zabavljačka“. Kad se sve sabere, žene su predstavljene kao majke, domaćice ili seksualni objekti. Za to vreme muškarci su ozbiljni i bave se odgovornim delatnostima, važnim za društvo u celini. Žene kao da ne postoje u ovom društvu, njihov doprinos razvoju je potpuno nevidljiv, a njihovo mišljenje o važnim temama nebitno (više o ovoj temi u istraživanju: „Rodna ravnopravnost u medijima i kroz medije“ Ženskog informaciono-dokumentacionog centra www.zindokcentar.org/pdf/rrmedijilokal08.pdf).
U pojedinim tzv. „ozbiljnim“ novinama postoji ženska strana, što predstavlja getoizaciju ženskih iskustava. Osim toga, u medijima je prisutna i seksistička upotreba jezika, pod kojom se podrazumevaju ne samo uvredljivi izrazi, već i korišćenje naziva zanimanja i funkcija u muškom rodu. Sve pobrojano ukazuje na diskriminaciju žena u medijima, iako većina ljudi to i ne primećuje, jer ovu situaciju smatraju „prirodnom“ i „normalnom“. Mnogi/e smatraju da je u redu da ličnost dana u medijima gotovo uvek bude muškarac. Za njih postoji jednostavan odgovor za ovakvu pojavu – mediji verno odražavaju realnost, a budući da trenutno nema dovoljno žena u političkom i javnom životu, ne može ih biti ni u medijima.
Međutim, ako medije posmatramo kao institucije koje imaju moć da kreiraju stvarnost i koje, pored porodice i škole, najviše utiču na socijalizaciju, postavlja se pitanje njihove odgovornosti za održanje patrijarhalnog rodnog modela uloga. Nije dovoljno da mediji nestereotipno predstavljaju žene i muškarce, što je već veoma težak zadatak za njih sudeći po trenutnoj situaciji, neophodno je da stalno ukazuju na pogrešan „šablon“ predstavljanja, da ga razobliče i kritikuju, jer će samo na taj način doprineti razvoju rodne svesti građanki i građana.
Autorka: Jelena Stefanović
Loading...
