Pogrešno su nas učili da biti onlajn znači ne biti oflajn, jedna je od teza Nejtana Jurgensona koju je objavio u svom eseju za New Inqury. Ako se hardver raširio u našem fizičkom svetu, softver je još lukaviji. Misli, ideje, lokacije, fotografije i sve ostalo nalazi svoj put do društvenih medija.
Smartfoni i društveni mediji koji su sa njima uvezani daju nam mogućnost da kažemo istinu o tome ko smo, šta radimo. Društveni mediji postaju deo nas samih, Facebookov kod je postao naš kod, smatra Jurgenson.
Očekivano, kaže on, ovakav upad naišao je na reakciju. Govori se o onima, naročito mlađim ljudima, koji su svoje „prave“ veze i poznanstva zamenili virtuelnim. Govori se i o problemu da se snađemo u prostoru bez aplikacije sa mapama, jedemo ukusan obrok bez fotografisanja i deljenja tih fotografija, trenucima dosade bez „svetlećeg ekrana“.
Zavarani tim izveštajima o našoj izgubljenoj realnosti, kaže on, rečeno nam je da se odupiremo uplivu tehnologije i konzumiramo manje informacija i to tako što ćemo se isključiti sa društvenih mreža i smartfona, a uključiti u oflajn svet. Međutim, autor ističe da smo daleko od toga da zaboravljamo oflajn. Upravo suprotno, opsednutiji smo njime više nego ikad ranije. Nikada se biti „diskonektivan“, makar i na trenutak, nije činilo značajnijim.
Fetišizacija oflajna dovodi do toga da smo ponosni ako neko vreme ne odemo na Facebook, da se ljudi hvale ako nemaju svoj profil na toj mreži. Razlog svemu ovome je to što su nas pogrešno učili da je onlajn ono što nije oflajn, kaže Jurgenson. Ako uspemo da popravimo tu lažnu razdvojenost digitalnog i fizičkog, shvatićemo da je ono što radimo dok smo povezani neodvojivo od onoga što radimo kada smo oflajn.
Oflajn ne postoji. Pogrešno je reći u realnom životu i misliti na oflajn pri tom. Facebook je realan život. Fetišizacija oflajna nije realna, kaže on. Rešavanje digitalnog dualizma rešava kontradiktornost smatra on – možda nikada nećemo biti potpuno izlogovani, ali to ni na koji način ukazuje na gubitak analognog.
Izvor: B92
Loading...
