Tradicionalni mediji moraju potražiti mladu publiku tamo gde se ona nalazi – na društvenim mrežama, internetu, mobilnim telefonima. Svakodnevni život mladih je potpuno uronjen u medije. Svakog trenutka razmenjuju informacije, zadubljeni u neki od ekrana uređaja s kojima provode ceo dan – bio to ekran računara, MP-3 plejera, mobilnog telefona…
Upravo to čini ključnu razliku u konzumiranju medijskih sadržaja tradicionalne i „nove“ publike, publike za koju je britanski Ofkom skovao izraz „digi-lajf generacija“. Kada mladi govore o medijima oni ne govore o čitanju novina, slušanju radija, gledanju televizije – medijski sadržaj sada može biti prikazivan na različitim platformama, svaki sadržaj ima tekstualnu, audio i video dimenziju i izgleda da prisustvujemo ostvarenju fantazije koju je najavljivao Nikolas Negroponte govoreći o nadmediju, nastalom konvergencijom svih tradicionalnih medija.
Kada su u pitanju tradicionalni mediji, mladi (15–25 – istraživanje iz 2008.) navode da sve manje provode slobodno vreme gledajući TV jer je program nedovoljno atraktivan. TV se gleda stihijski, bez cilja, nemaju omiljene sadržaje koje ne propuštaju. Radio ocenjuju kao zastareli medij, praćenje radio-programa je sekundarna aktivnost, a u ogromnoj većini biraju isključivo muzički program, sa kratkim vestima. Dnevne novine, pa čak i magazini, odavno su izgubili trku sa novim medijima – ocenjuju se kao spori, neizazovni, dosadni, previše skučeni…
Internet se, međutim, koristi svakodnevno, što potpuno obesmišljava strategije tradicionalnih medija „napravi, stvori, a publika će sama doći“. Tradicionalni mediji moraju iskoračiti u pravcu mlade publike, moraju je potražiti tamo gde se ona nalazi – na društvenim mrežama, internetu, mobilnim telefonima, ajpodima – i moraju im ponuditi sadržaj krojen tako da ga prepoznaju kao relevantan, atraktivan, angažujući. Za pažnju mlade publike danas se nadmeće bezbroj medija, a pri tome se i uloga samih gledalaca-čitalaca-slušalaca izmenila – današnja publika je zahtevna i aktivna, želi da učestvuje, želi da informacije prima, ali i da ih sama kreira, a potom distribuira dalje.
Mlada publika radi više stvari dok prati neki medijski sadržaj. Njihovo medijsko vreme je podeljeno na veliki broj aktivnosti – društvene mreže, gledanje video-sadržaja, četovanje, slušanje muzike, igranje igara, čitanje vesti – a najčešće se sve te aktivnosti odigravaju simultano. Mladi danas koriste više medija u različitim delovima dana. Prošlo je vreme radijskog udarnog termina (primetime – prajmtajma)u jutarnjim časovima dok se spremamo za posao i televizijskog udarnog termina u dnevnoj sobi u večernjim satima. Mediji su sada svuda, a sadržajima pristupamo kad i gde mi to želimo.
Zato je savet tradicionalnim medijima – ako želite da pridobijete mladu publiku, ne nudite samo jedan sadržaj na jednom mestu. Svaki sadržaj mora biti posebno produciran, prilagođen potrebama publike. Mediji danas imaju mnogo više posla i izazova pred sobom, i to je možda loša vest. Dobra vest je – danas ima mnogo više uzbudljivih načina da publici, bar onoj mladoj koja je odrasla na računarima, privučete pažnju. Tako su, recimo, mobilni telefoni jedan od omiljenih uređaja mlade publike koja ga percipira mnogo kompleksnije od uređaja za obavljanje telefonskih poziva. Mobilni telefoni su medij za sebe – oni se čitaju, slušaju, gledaju. Najmlađa generacija publike ih doživljava baš kao i društvene mreže – oni čuvaju najličnije informacije – sadržaje koji ih definišu, preko kojih grade svoje identitete, sklapaju poznanstva, ostvaruju kontakte.
Kao što žele da raspolažu svojim „medijskim vremenom“, mladi žele da osećaju da je medijski sadržaj skrojen baš za njih – prošla je era sadržaja produciranih za široku, masovnu publiku, a pojava medija samo za jednog „potrošača“ koji upravlja svojim kanalom postala je uobičajena praksa.
Autor: Ana Martinoli
Docent na Fakultetu dramskih umetnosti, direktorka programa radija B92
Izvor: Politika online
Loading...
