Isuviše dugo, u našem regionu, odnosi s javnošću ( Public Relations ) nemaju transparentan i direktan uticaj na poslove od javnog interesa ( Public Affairs ), niti su legitimno povezani sa tim poslovima, koji, zapravo, pretpostavljaju uticaj na izmene i prilagođavanje zakonskih i podzakonskih rešenja, u svrhu unapređenja društvenog, političkog, kulturnog, privrednog i svakog drugog ambijenta.
Ta aktivnost je faktički, i dalje u ingerencijama političara, advokata, korporacijskih menadžera , građanskih aktivista i nešto ređe, eksperata iz pojedinih oblasti, a odvija se u neposrednom i neformalnom pritisku na donosice odluka, uglavnom bez obaveze da bude transparentna, da bude evidentirana i da javnost, kako stručna i uticajna, tako i opšta, može o njoj znati sve.
Međutim, ta aktivnost, zvana lobiranje, po svojoj strukturi, pripada sferi strateških komunikacija i predstavlja njen neodvojivi segment, pa samim tim pripada i stručnjacima koji se bave komunikacijama.
Uređena društva su za poslove lobiranja, predvidela posebnu regulativu i obezbedila mehanizme i procedure, upravo da bi ih odvojili od svega sa čim mogu da se prepliću na način da je izvesno da dođe do nelogičnosti, zloupotrebe, sukoba interesa i štete za javni interes.
Gotovo da ne postoji nijedna značajnija i veća agencija u oblasti strateškog komuniciranja na ovom prostoru, koja nije imala potrebu da lobira za nekog od svojih klijenata. Zašto? Često je klijentima za njihovo delovanje ili poslovanje, značajnije da uspeju u izmeni nekog zakona, podzakonskog akta, odnosno neke odluke državne ili lokalne vlasti, nego da realizuju sve druge komunikacijske aktivnosti, koje ne mogu da nadjačaju loša, prevaziđena ili apsurdna zakonska rješenja i sve što iz njih proističe za njihovo delovanje ili poslovanje.
Ali kako da se tome pristupa? O lobiranju se malo zna , a zastupljene su i mnogobrojne predrasude . Takođe, da bi se komunikacijski stručnjaci uključili u lobiranje, svugde ponešto nedostaje, kako bi delatnost lobiranja imala svoj zakonski, etički, transparentni i efikasni karakter.
U Srbiji, praksa lobiranja postoji, kao i udruženje lobista, a Zakon o lobiranju, nakon intervencija Radne grupe u prethodnom periodu, usvojen je 09. novembra 2018. i stupa na snagu u avgustu ove godine. U Hrvatskoj, takođe, postoji praksa, postoji i udruženje lobista, ali zakonska rešenja nisu ni u najavi. U Bosni i Hercegovini, niti postoji zvanično udruženje lobista, niti zakonska regulativa. Crna Gora je donela Zakon o lobiranju, ali praksa se uspostavlja tek sada…..sporo i teško.
Polako, ali sigurno, dolazi vreme u kojem će lobiranje postati uobičajen postupak uticaja na životnu stvarnost. To će biti posao koji je izmešten iz politike, javne uprave, korporacija i NVO sektora.
Kompanije koje se bave konsaltingom u oblasti strateškog komuniciranja, svakako treba da se pripreme za to vreme i dočekaju ga spremni.
Šta je lobiranje i ko su lobisti? Zašto je lobiranje važna aktivnost i zašto je tekovina razvijenih društava? Zašto u našem regionu, lobiranje još uvek ne funkcioniše u potrebnoj meri ? Da li je dovoljno imati zakon o lobiranju, položen ispit i registrovati se za obavljanje ove delatnosti? Zašto o lobiranju vladaju predrasude? Ovo su neka su od pitanja koje podjednako postavlja i laička i stručna javnost. O njima, ali i o tome kako stvoriti preduslove da delatnost lobiranja postane potrebna, prihvaćena i moguća i koji izazovi očekuju komunikacijske stručnjake na tom putu, razgovaraće se na forumu IZAZOV 2019, koji se održava 25. i 26. marta u hotelu Hyatt Regency u Beogradu.
Autor teksta: Jelena Pavićević, osnivač, Benefit Communications, Crna Gora
Loading...
