Roditelji, nastavnici, babe, dede, komšije i drugi dušebrižnici govorili su nam kao deci da će po nas doći Babaroga ako ne budemo poslušni.
Poslušnost se u njihovim pretnjama odnosila na dobre manire, poštovanje starijih i ponašanje po pravilima. Jednom rečju dečja poslušnost je stvar vaspitanja, a vaspitanje je stub jednog zdravog društva.
Ili ipak nije uvek?
Godine, ako ne i decenije dečjeg razvoja tokom kojeg je primat za blagonaklonost i „šargarepa, a ne štap” odnos između dece i odraslih, stvaraju generacije mladih ljudi kojima je neposlušnost toliko strana da je praktično satanizuju.
Problem nastaje kada prestajemo da budemo deca, već postajemo aktivni članovi društva.
Autoriteti više nisu roditelji, babe, dede i nastavnici već političari, država, i mediji kao njihovi glavni glasnogovornici i interpretatori.
Šta se događa kada građani, naučeni na poslušnost, primaju političke poruke iz medija?
Čak iako znaju kako da prepoznaju date poruke, i tumače ih u odnosu na društvenu stvarnost, javlja se rizik od pasivnosti na štetne pojave u medijskom izveštavanju, među kojima su najčešće propaganda, lažne ili parcijalne vesti, izvrtanje činjenica ili subverzija.
Niko nas nije naučio šta je i zašto je neophodna građanska neposlušnost. Ne zato što bi trebalo kritikovati svaku medijsku poruku ili iz nepoverenja preći u skepticizam, već zbog toga što su politički pismeni građani, a ne poslušni građani stožer društvenog napretka.
Ova politička pismenost je ujedno i sposobnost i veština za razumevanje i kritičko promišljanje medijskih poruka, ali i alat za snalaženje u svetu koji je sve samo ne jednostavan, svetu u kom vlada prezasićenost informacijama, a često i dezinformacijama i propagandom.
Zato mi danas moramo da govorimo o jednoj novoj pismenosti koja daleko prevazilazi sposobnost čitanja i pisanja. Ako su akteri primarne socijalizacije bili neuspešni u njenom razvitku, onda građanske organizacije i civilno društvo ne smeju biti.
Autor teksta: Vanja Banković, Content Manager, Propulsion
Loading...
