S obzirom da je ovaj tekst autorski, potrudiću se da bude što ličniji. Pokušaću da vam iz svog iskustva dočaram šta za zaposlenog u oglašivačkoj agenciji znači pripadnost malom, malo većem i na kraju – velikom sistemu.
Svoju karijeru sam počeo u kreativnom studiju koji je imao u proseku do petoro zaposlenih u tih par godina koliko sam tu proveo. Kada neko priča o kliznom radnom vremenu, mogao bi da drži sliku ovog studija na panou. Dolazili smo kad god smo hteli, ako smo uopšte i dolazili, ali je komunikacija među zaposlenima bila kratka, jasna i efikasna. Brejnstorminzi kroz SMS poruke, brifiranje putem telefonskog razgovora, isplata honorara u kafiću i kompenzacije sa klijentima u robi. Za jedan od angažmana sam dobio svoj prvi Mekintoš. To je u to vreme bilo bitno. Imati „Mek“, i nositi Camper. Ta dva brenda u posedu iste osobe su prilično pouzdano sugerisala da imate posla sa kreativcem iz advertajzinga. Na Camper nisam pristao, ali sam definitivno počeo sebe da doživljavam kao deo zajednice posvećenih i prosvećenih koji uspevaju da u posleratnoj Srbiji žive od svoje mašte.
Mašta je bila ključna u to vreme, u tom malom studiju. Kada danas čujem klijenta da kaže „imate punu kreativnu slobodu“ znam da nema čime da nas brifira. Ali tada i tu, klijente nismo gotovo ništa pitali. Verovali su nam, i mi smo često bez brifa ili ignorišući brif davali predloge koji su prolazili. I često nisu, ali nema ljutiš. Nema sujete kada nema kompetitivnosti. Glavni kreativac i vlasnik studija je bio spreman da čuje kako mu je ideja glupa, i spreman da ti kaže da ti je ideja glupa. Pa šta? Smislićemo novu, bolju.
Ovakav stil je bio moguć jer je broj klijenata bio mali, kao i broj projekata. Imalo se vremena za promišljanje, za ulaženje u detalje, za pokušaje i greške.
Međuljudski odnosi su bili – privatni. Iako je posao bio ključna veza među zaposlenima, međusobni odnosi su bili prijateljski. To je značilo i potpuno rezumevanje i savršen sklad, kao i potpuno razilaženje u stavovima i svađe. Iako ovo sve zvuči kao da smo radili na korak od pada u potpuni haos, haos nikada nije prevladao. Suština je bila u tome da je svako ko je radio na projektu imao svoj deo zarade od projekta i svima je bilo u interesu da se projekat uspešno završi. Takođe, u ovako malom sistemu lična odgovornost pojedinca je bila lako uočljiva pa niko nije želeo da crveni pred kolegama ili klijentima zato što je bio nemaran ili je dao rezultat ispod nivoa.
A onda sam se prijavio na konkurs za kopirajtera u velikoj agenciji.
Ne bih to uradio da nisam mislio da sam dobar kopirajter. Ipak, ubrzo nakon dobijanja pozicije kopirajtera u velikoj agenciji – shvatio sam da ne da nisam dobar, nego da uopšte nisam kopirajter.
Nisu problem bile ideje, nije presušila mašta, nego se moje kompletno iskustvo raspalo kada je naišlo na – proces. Shvatio sam da veći sistem funkcioniše po pravilima koja važe već pola veka, a da ja ne znam nijedno.
Ipak, najveće iznenađenje nije bilo to da tek treba da učim posao od koga sam do tada živeo, nego da se u agenciji od 80 ljudi osećam prepušten sam sebi. Osećaj se može porediti sa onim kada pokušavate da uskočite u voz koji je već krenuo a u vozu nema nikoga da vam pruži ruku. Ne kažem ni da je trebalo, morao sam bolje da se raspitam o poslu kojim nameravam da se ozbiljno bavim. Iako mi ne ide u prilog, ispravna reakcija sistema bi bila da sam odmah dobio otkaz. Ali, to se nije dogodilo. Jednostavno, sistem je bio suviše veliki da bi brzo donosio manje bitne odluke i brzo detektovao sitne probleme. A onda je porastao za skoro duplo. Uživo sam pratio kako raste moć agencije, kako se ta moć raspoređuje po ljudima kroz restruktuiranje i kako suštinski upravo počinjem da radim u novoj agenciji iako nisam promenio radno mesto. Uporedo sa tim, počeo sam da prepoznajem prilike da naučim šta ne znam i ubrzo uspeo u tome da agencija ima punu korist od mene i ja od nje. Ključni trenutak u mom opstanku u sitemu je bio verovatno prvi u Srbiji proces zvanične evaluacije svih zaposlenih u agenciji. Iako putem formulara, uspešno su detektovani moji minusi i plusevi i prevagnulo je ka plusu. Depersonalizovano, ali precizno i efikasno.
Glavni utisak koji sam poneo iz velikog sistema je da pojedinac nije toliko bitan jer ne mora da bude. Gubi se personalnost (zato neki veliki sistemi gaje kulturu „zvezda“ kako bi imena i prezimena ipak nešto značila), ali se zato procesi usavršavaju i moram priznati da je impresivno videti prilično osetljive i komplikovane procese kako sjajno funkcionišu, kao što je to bio slučaj u mojoj tadašnjoj agenciji. To je verovatno glavni razlog zašto veliki klijenti rade sa velikim agencijama.
Ovo ne znači da bilo ko može da radi u velikom sistemu. Naprotiv, traži se vrlo specifičan „skill set“ u kome je uklopivost mnogo bitnija od individualnosti, i da ne budem pogrešno shvaćen, ne mislim da je individualnost poželjnija od uklopivosti. Razumevanje i prihvatanje sopstvene uloge u nečem velikom traži zrelost, ako ništa drugo.
Sa druge strane, na ljudskom nivou, ne kadrovskom, nego baš ljudskom, u velikim sistemima se formiraju grupe pojedinaca koji se međusobno razumeju i stvaraju se savezništva, a često i prijateljstva. Neformalno, ali i najveći sistem svoju stabilnost u mnogome duguju kohezivnim silama manjih grupa.
Suštinski, po mom mišljenju, priroda odnosa se ne razlikuje po veličini sistema, razlikuju se manifestacije odnosa.
Danas radim na poziciji kreativnog direktora u Havas Adriatic. Mi smo agencija srednje veličine, i upravo se spremamo da postanemo velika. Svoj tim negujem tako da su međuljudski odnosi bitni, da je svaki pojedinac podjednako važan i poštovan bez obzira na poziciju. Iako može zazvučati kao da je pojedinac u centru sistema i da je individualnost favorizovana, upravo je suprotno. Odnos to jest povezanost između ljudi pre svega pripada sistemu. Kada si kvalitetno povezan sa bar jednim članom u timu, ti već ne misliš samo na sebe i svoju korist, nego na korist dela tima, a kako se mreža odnosa širi, na kraju dobijaš funkcionalni organizam, stabilan novi entitet koji ima sluha za svakog svog čoveka, i u kome svaki taj čovek radi za opšte dobro. Tako postavljen sistem može mnogo više, mnogo lakše.
I opet iz ličnog ugla – čini mi se da imam sreće što ćemo rasti u sistemu koji se bazira na zajedništvu kao poslovnoj strategiji. Kada naiđete na teme kao što su Havas Village, Better Together i Together Strategy videćete da upravo govore o tome koliko je važna veza među specijalizovanim sektorima i da povezanost pored toga što je put ka sinergiji, većoj produktivnosti i boljoj atmosferi – pre svega znači bolju uslugu klijentima. A to je smisao našeg posla.
Autor teksta: Janko Pavlović, Creative Director, Havas Adriatic
Loading...
