Registar nacionalnih internet domena Srbije organizovao je sredinom aprila panel diskusiju na temu „Gospodari Interneta – promena u upravljanju“, a sa ciljem da domaću internet zajednicu što više uključi i upozna sa novinama koje donose promene u upravljanju globalnom mrežom. Vladimir Radunović, koordinator edukativnih i trening programa e-Diplomatije u Diplo fondaciji, specijalno za Marketing mrežu govori o nedavno održanom NET Mundialu na kome je prisustvovao, da li je brazilski Zakon o pravima i dužnostima pri korišćenju Interneta jedan od prvih koraka ka uređenju globalne mreže i na koji način obični građani i korisnici Interneta mogu da se uključe u globalni dijalog u vezi sa upravljanjem Internetom.
Na nedavno održanoj RNIDS-ovoj panel diskusiji ”Gospodari Interneta – promena u upravljanju”, najavili ste da će krajem aprila biti održan NET Mundial, na kome ste i prisustvovali. Koji su najvažniji zaključci i da li se nazire rešenje – ko bi mogao da preuzme upravljanje Internetom od 2015. godine? Zašto je, po Vašem mišljenju, baš Brazil bio domaćin ovog događaja?
NET Mundial je iniciran od strane predsednice Brazila i rukovodstva ICANN-a – korporacije koja je zadužena za upravljanje kritičnim resursima Interneta (domenima i IP adresama). Brazil je, naime, zajedno sa Argentinom i nekoliko država Latinske Amerike u avgustu prošle godine pred Savet bezbednosti UN po prvi put izneo pitanje upravljanja Internetom, a kao odgovor na aferu Snouden. Kako bi se „smirile strasti“ i ponudio alternativni prostor za razgovor na ovu ali i druge teme, ICANN je Brazilu – vodećoj ekonomiji južne Amerike ali i jednoj od vodećih država na polju globalnih pregovora o Internetu – predložio organizovanje velike zajedničke globalne konferencije. Brazil je u ovome video priliku da pokuša da bude katalizator eventualnog globalnog dogovora o ključnim principima kojima bi se globalne Internet politike vodile, kao i mehanizmima kako bi se te odluke donosile.
Kao i u svim pregovorima, i u ovom eksperimentalnom modelu „multiakterske diplomatije“ sve strane su bile manje-više podjednako (ne)zadovoljne. Amerika je uspela da nametne slabu formulaciju masovnog nadgledanja u finalnom dokumentu, ali je Indija uspela da izdejstvuje jasniji naglasak na uloge država u odnosu na druge aktere u globalnom odlučivanju o Internetu. Evropa nije uspela da izdejstvuje da finalni dokument definiše jasne sledeće korake, ali je uspela da pridobije sveopštu podršku za produženje mandata globalnog Foruma o upravljanju Internetom (IGF) Ujedinjenih nacija – trenutno jedinog istinski multiakterskog globalnog mehanizma za diskutovanje (ali ne i donošenje odluka) o upravljanju Interetom. Brazil je „uspešno“ okončao važan proces iako je morao da kao kompromis prihvati relativizaciju masovnog nadgledanja i izbacivanje neutralnosti mreže iz dokumenta, kao i da prihvati razmimoilaženje svojih BRIKS partnera – Indije koja je bila uzdržana po pitanju finalnog dokumenta, Rusije koja je otvoreno kritikovala i dokument i proces i nije ga prihvatila, i Kine i Južne Afrike koje su bile pasivne i nisu pružile podršku. Nevladine organizacije, pre svega one koje se zalažu za poštovanje ljudskih prava na Internetu, bile su zadovoljne eksplicitnim referencama na slobode izražavanja, pristup informacijama, principe otvorenosti mreže i zaštitu privatnosti, ali i vrlo nezadovoljne uspehom korporativnog sektora.
Veliki telekom provajderi, industrija sadržaja („Holivud“) i provajderi servisa („Silikonska dolina“) naizgled su najveći „pobednici“ NET Mundiala jer su uspeli da u finalni dokument „proguraju“ ograničenja odgovornosti posrednika za sadržaj i delovanje korisnika, promociju multiakterskog modela upravljanja Internetom (u kome oni imaju mehanizme za dominaciju) ali i zaštitu autorskih prava koja inicijalno nije bila na agendi, a izbacili su neutralnost mreže iz finalnog dokumenta; pa ipak, prisustvovali su rađanju modela multiakterskih pregovora koji su – poput klasičnih međudržavnih pregovora – za rezultat imali finalni dokument (iako neobavezujući) što je za njih vrlo nepoželjan ishod bilo kog procesa, i shvatili da je moguće da takav trend zaživi na dalje.
Konačno, po pitanju transfera kontrole kritičnih resursa – domena i brojeva – sa SAD na neku drugu instituciju ili proces nije bilo značajnijih rezultata: sve strane su pozdravile najavljenu tranziciju, mada su neke kritikovale činjenicu da se i sam dijalog o tranziciji, iako globalan, vodi pod principima koje je postavila Amerika. NET Mundial je samo potvrdio potrebu i proces tranzicije, a detalji će biti diskutovani pre svega tokom narednih globalnih sastanaka ICANN (počev od skupa u Londonu sredinom juna) i u okviru IGF (tokom narednog globalnog skupa u Istanbulu početkom septembra). Kao mogući ishodi nezvanično se vide opcije da ICANN ostane bez direktnog nadzora bilo koje države ili međunarodne organizacija, već pod nadzorom „globalne zajednice“ kompleksno organizovane unutar samog ICANN, ili da se rok za nalaženje prihvatjlivog rešenja produži do 2017. a po potrebi i do 2019. godine.
Brazil je postao jedna od prvih zemalja koja je usvojila Zakon o pravima i dužnostima pri korišćenju Interneta. Šta ovaj Zakon podrazumeva, koja prava i obaveze donosi za obične korisnike Interneta? Možemo li reći da je ovo istorijski zakon i jedan od prvih koraka ka uređenju Interneta u Brazilu, ali i na globalnom nivou?
Brazilski zakon o Internetu – popularan kao „Marco Civil“ zaista jeste jedan od vodećih primera zakonskog uređenja Interneta na nacionalnom nivou, a pre svega zaštite ljudskih prava i prava korisnika. Zakon definiše principe koji moraju važiti na Internetu – uključujući i privatnost i zaštitu podataka, slobodu izražavanja i pristupa informacijama, otvorenost i nesputani razvoj, neutralnost mreže (odnosno onemogućavanje provajdera da usporavaju ili blokiraju određeni sadržaj shodno sopstvenim tržišnim interesima) i drugo. Takođe, zakon definiše uloge i odgovornosti različitih aktera uključujući i odgovornisti posrednika (telekom provajdera i provajdera servisa i sadržaja). Od samog sadržaja, međutim, važniji je proces donošenja ovog zakona koji bi valjalo da slede sve države: zakon je nastao kao rezultat niza javnih konsultacija tokom tri godine, uz direktno učešće svih zainteresovanih aktera, a prvenstveno nacionalnog Komiteta za Internet, CGI.br – tela sastavljenog od predstavnika države, korporativnog sektora, civilnog društva, tehničke i akademske zajednice, koje već godinama oblikuje nacionalne politike vezano za Internet.
„Marco Civil“ je konačno usvojen neposredno pred NET Mundial, a predsednica Brazila ga je potpisala na otvaranju. Brazil je imao nameru da veliki deo principa preslika na globalni nivo kroz finalni dokument NET Mundiala, ali u tome nije sasvim uspeo jer je rizik bio da se skup završi bez dogovora. Pa ipak, ljudska prava su nedvosmisleno uključena i u finalni dokument NET Mundiala, a „Marco Civil“ će svakako postati referenca mnogim državama kako treba donositi nacionalne odluke o Internetu.
U kojoj meri je dijalog na NET Mundialu doveo do polarizovanosti stavova nekih aktera? Na koju stranu će Srbija „prevagnuti“?
Šarenolikost stavova različitih država i drugih aktera odslikava šarenolikost same oblasti upravljanja Internetom: po pitanju privatnosti, bezbednosti, kritičnih resursa i uloge ICANN-a, e-trgovine i virtuelnih valuta (poput BitCoin), razvoja infrastrukture i ekonomskih modela, neutralnosti mreže i principa otvorenosti, intelektualne svojine… Pa ipak, najveći jaz postoji po pitanju budućeg modela globalnog upravljanja Internetom i uloga država u tom procesu: blok „tradicionalista“ – zemalja u razvoju predvođenih Rusijom, Kinom i Indijom – smatra da države treba da imaju vodeću ulogu u odlučivanju i zalaže se da upravljanje Internetom potpadne pod postojeći UN sistem – najverovatnije pod okrilje
Međunarodne unije za telekomunikacije (ITU) i UNESCO, ili eventualno neko novo UN telo za Internet; borci za „status kvo“ – Amerika i saveznici, kao i korporativni sektor i deo nevladinih organizacija – zalažu se za novi „multiakterski“ model u kome bi svi akteri – države, korporacije, nevladin sektor i tehnička i akademska zajednica – imali jednaku ulogu u globalnom odlučivanju, i ICANN uzimaju kao primer takvog odlučivanja; „srednju struju“ predstavlja Brazil, a sve više i Evropska unija, zauzimajući stav da države imaju najveću odgovornost za zaštitu javnih interesa ali i da se politike o Internetu moraju oblikovati (a gde je moguće i donositi konsenzusom) u pravom multiakterskom okruženju u kome ni jedna strana – ni pojedine države a ni korporativni sektor – neće imati mogućnost dominacije.
NET Mundial je potvrdio ovaj jaz, ali ga nije premostio. Pa ipak, jedan ishod jeste značajan: postojala je gotovo jednoglasna podrška (makar i prećutna) postojećem globalnom IGF kao forumu koji treba da nastavi da postoji, osnaži se i preuzme vodeću ulogu u oblikovanju globalnih politika. Đavo je u detaljima, te će u tom kontekstu „tradicionalisti“ verovatno zahtevati da se IGF nadgradi mehanizmom donošenja odluka sa dominantnom ulogom država, „status kvo“ ekipa će se po svaku ceni boriti protiv donošenja odluka (obavezujućih ili ne, svejedno) u okviru IGF i težiti da ga održe kao mesto za puke diskusije; a „srednja struja“ možda uspe da nađe model koji je jednako (ne)zadovoljavajući za sve. Pa ipak, odluka o produženju mandata IGF je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija krajem ove godine, a eventualne suštinske reforme možemo očekivati tek narednih godina – tokom IGF skupa 2015. u Brazilu, 2016. u Meksiku, i na dalje ako ga bude.
Na koji način obični građani i korisnici Interneta mogu da se uključe u globalni dijalog u vezi sa upravljanjem Internetom? Na koji način bi, po Vašem mišljenju, jedan od predloženih – multiakterski model uticao na sve nas koji koristimo globalnu mrežu?
Internet nije samo tehnologija već osnova modernog društva; stoga mi nismo puki korisnici već pre svega građani, i imamo interes i dužnost da se borimo za javne interese. Multiakterski koncept otvara mogućnosti svima da se aktiviraju: kroz praćenje zbivanja (a sva zbivanja su na „klik“ od nas), učenje i istraživanje o različitim aspektima upravljanja Internetom u svojoj branši ili u polju sopstvenog interesovanja (a paleta oblasti je široka), učestvovanje u nekim od procesa i skupova – čak i u koliko nedostaje finansija za prisustvo uživo postoje brojne mogućnosti za aktivno onlajn učešće, aktivno uključivanje u neka od vodećih tela poput ICANN struktura, regionalne registre, IGF multiakterske grupe, EuroDIG kao evropski regionalni forum, ITU WSIS proces (a u okviru kojih često postoje i opcije za pokrivanje troškova), i drugo. Na lokalnom nivou nevladine organizacije, korporativni sektor, tehnička i akademska zajednica, mediji, državna uprava ali i pojedinci mogu da se udruže i insistiraju da se nacionalne politike donose shodno multiakterskom principu, a po uzoru na evropske države ali i Brazil; Registar nacionalnog Internet domena (RNIDS) jedna je od institucija koja se zalaže za multiakterski pristup. Diplo fondacija je svakako tu da pomogne ove procese i u našoj zemlji, pre svega kroz znanje, iskustvo i kontakte.
Kako vidite Internet za pet godina i da li je, po Vašem mišljenju, na pomolu „rat za globalnu mrežu“?
Postoji tri dominantna moguća scenarija. Po jednom, održao bi se „status kvo“ odnosno trenutni neuređeni sistem; iako on ima karakteristike multiakterskog modela, ovaj sistem nije spreman da pruži globalni odgovor na izazove većih razmera, poput afere prisluškivanja, eventualne veće havarije u sistemu koji nije savršen ili međunarodne konflikte (pa i ratovanje) u sajber-prostoru.
Pri nekom od narednih izazova moglo bi doći do fragmentacije Interneta kada bi države počele da uvode sopstvena pravila igre pa i da odvajaju segmente od globalne mreže i prave svoje male Internete, a korporativni sektor poput provajdera servisa (Google, Facebook) učvrstio svoje „feude“ uz primenu „samoregulacije“ koja ne štiti neminovno javne interese i ljudska prava. Po drugom scenariju naredni veći izazov bi ponukao države da se okrenu ka postojećem (ma koliko nesavršenom) sistemu Ujedinjenih nacija, čime bi se pokušalo da se problemi rešavaju tradicionalnim putem, a što bi na duže staze nametnulo nova pravila i verovatno značajno usporilo do sada nesputani razvoj tehnologije i servisa – ali i ostavilo zaštitu ljudskih prava u nekim zemljama na milost i nemilost tamošnjim vladama.
Treći i najpovoljniji scenario je unapređenje postojećeg multiakterskog sistema kroz jasnije definisanje prava i odgovornosti svih aktera i uloge država; moguće je da će postojeći IGF biti uspešno unapređen u tom smeru kroz naredne godine, i postati telo koje analizira i klasifikuje izazove i oblikuje odgovor a potom prosleđuje predloge postojećim međunarodnim institucijama poput ITU, UNESCO, WIPO, WTO i druge – a koje bi takođe uvele model multiakterskog oblikovanja finalnih odluka.
Dug je put do ovog povoljnog scenarija, i biće potrebno mnogo strpljenja, volje i razuma. Ali ovakav ishod ne zavisi od tamo nekog već od svakog od nas, u manjoj ili većoj meri.
Autor: Ivana Parčetić
Loading...
