Etika na Internetu postoji, ali…

Ako vas zanima etika na Internetu, najbolje je da izguglate pojam „Netiquette“, kovanicu od engleskih reči „network“ i „etiquette“. Da bismo vam uštedeli vreme i energiju, rešili smo da potražimo nekog ko će ovu temu da ukratko objasni iz domaćeg ugla. Fondacija „Registar nacionalnog internet domena Srbije“ (RNIDS) jedan je od nekoliko nacionalnih internet registara u svetu koji ima svoj Etički kodeks, koji je usvojen u maju 2014. godine. Jedan od autora Etičkog kodeksa RNIDS-a je i Lazar Bošković, vlasnik i kreativni direktor agencije AgitPROP, s kim razgovarmo o etici na Internetu.

Tradicionalne etičke norme trebalo bi da se primenjuju i na Internetu. Šta te norme sve podrazumevaju, odnosno kako bi trebalo da se ponašamo na Internetu?
Etika kao naučna disciplina je filozofija morala i bavi se pitanjima motiva, ciljeva i normi ljudskog delovanja i moralnog rasuđivanja. Tradicionalne etičke norme potekle su iz običaja, kao i sama reč „etika“, i tiču se pojmova „moralno dobro“ i „vrlina“. Međutim, Internet je sam po sebi jedna veoma netradicionalna stvar, gledano kroz sve njegove aspekte – od infrastrukture i tehničkih standarda, preko pravnih i ekonomskih aspekata, sve do društvenih i kulturoloških posledica i promena koje je izazvao. I ljudi koji su osmisli i stvorili Internet su sve drugo samo ne tradicionalisti. I oni koji se danas najviše bave Internetom – iz zadovoljstva ili zbog posla, su daleko od tradicionalnih običaja i vrednosti. To samo po sebi nije ni vrlina ni mana, ali je jasno da Internet ima neka svoja posebna pravila, koja, ipak, moraju da poštuju i neke opšte društvene norme građene vekovima. U knjizi dr Jovana Kurbalije „Upravljanje Internetom„, koja je dostupna i u elektronskom obliku, u okviru tzv. društveno-kulturne korpe pitanja, pomenute su brojne oblasti koje na Internetu moraju posebno da se poštuju: lјudska prava, politike sadržaja, privatnost, zaštita podataka, multijezičnost, multikulturalnost, mogućnost korišćenja različitih pisama, prava osoba sa invaliditetom, obrazovanje, bezbednost dece… Sve ove teme su veoma aktuelne, ali teško da za bilo koju od njih možemo da kažemo da nije utemeljena i u nekim tradicionalnim etičkim normama. Nažalost, ni ove potpuno savremene teme, kao ni neke druge pomalo zaboravljene, nisu uvek i svuda poštovane na Internetu.

Zašto se etičke norme na Internetu ne primenjuju? Imali to veze sa digitalnom pismenošću korisnika Interneta?
Internet, to jest virtuelni svet, nije ni bolji ni gori od realnog sveta. Ustvari, digitalni avatari savremenog čoveka su često samo mnogo očigledniji od njegove materijalne pojave. Nevaspitani i nepošteni su isti takvi i na Internetu, čak su tamo „hrabriji“, pa te svoje nedostatke, uljuljkani u lažnu sajber anonimnost i nedodirljivost, izdašnije pokazuju. Naravno da to ima veze sa digitalnom nepismenošću i informatičkom neobrazovanošću. Na primer, mnogi od tih internetskih huligana nemaju pojma da je svaka njihova aktivnost na Internetu veoma laka za praćenje, jer za sobom ostavljaju kilometre digitalnih tragova sa svakim posećenim sajtom, poslatom e-mail porukom ili seansom na društvenoj mreži. Tako da hakeri, spameri i hejteri ne mogu baš mirno da spavaju. Neki od tih digitalnih tragova su ili zakonski dozvoljeni za čuvanje od strane internet ili mobilnih operatora, ili su prostim klikom na „I agree“ dugme na društvenim mrežama i sličnim lokacijama sa registracijom postali legalni deo baze podataka neke velike internet kompanije. Nažalost, ima i onih digitalnih tragova koje neki pojedinci, službe ili kompanije potpuno protivzakonito beleže iz samo njima znanih razloga, što je takođe kršenje etičkih normi.

Postoje različiti etički kodeksi ponašanja na Internetu, ali još uvek nema zvaničnog obavezujućeg akta. Zašto?
Još od prvih dana postojanja Interneta u današnjem obliku, Internet Society (ISOC) i Internet Engineering Task Force (IETF) kreirali su neka opšta pravila ponašanja na Internetu. Tako je oktobra 1995. IETF objavio dokument „Netiquette Guidelines“, koji je posebno regulisao One-to-One Communication i One-to-Many Communication. Pošto etika, pa makar ona bila i na Internetu, više spada u ono što bi se zvalo „običajno pravo“, a ne obavezujući pravni akt, ispada da etika nije potpuno u domenu zakona, već više u oblasti opštih društvenih normi ili posebnih pravila koja važe samo u pojedinim organizacijama ili kompanijama. Takav akt je i Etički kodeks RNIDS-a, koji se zasniva na poštovanju nacionalnog zakonodavstva, društvenog morala, dobrih poslovnih običaja i međunarodnih standarda u oblasti Interneta. Nažalost, taj dokument se odnosi samo na fizička i pravna lica koja su ugovorno povezana sa RNIDS-om, a ne i na obične korisnike Interneta u Srbiji. Ipak, u njemu se, između ostalog, pominju i oblici nedopustivog i neprikladnog delovanja na srpskom internet prostoru. Naročito su nabrojani zloupotreba internet domena radi lažnog predstavlјanja i sajber kriminala, nepoštovanje autorskih i srodnih prava i intelektualne svojine, nepoštovanje zaštite privatnosti i bezbednosti korisnika Interneta, kao i zloupotreba lakovernosti korisnika Interneta u profitne svrhe.

Može li se ponašanje na Internetu regulisati i na koji način? Ko bi trebao da reguliše ovu oblast, na nacionalnom i globalnom nivou?
Najpre moram malo da pojasnim složenost globalnog upravljanja Internetom, o čemu se ovih dana vode brojne rasprave i negde na jesen će se desiti i ozbiljne promene. Glavni akteri upravlјanja Internetom u svetu su države, a ponajviše SAD u čijim rukama je trenutno nadzor nad globalnom strukturom Interneta. Tu su potom privatne kompanije, civilno društvo, međuvladine organizacije, internet organizacije i akademske organizacije. Koliko je upravljanje Internetom komplikovana stvar, može se najjednostavije videti na primeru onog suštinskog sastojka koji kruži kroz mrežu – SADRŽAJ. Govoreći o pravilima objavljivanja sadržaja na Internetu, moramo da razmotrimo najmanje tri stanovišta: ljudska prava vezana za sloboda izražavanja, pravo države da kontroliše nelegalne sadržaje i tehnologije kao sredstva za kontrolu sadržaja. I sad samo zamislite jednu sasvim moguću situaciju: lični a nedolični video snimak američkog građanina, koji je ukraden i stoji na sajtu neke antiglobalističke organizacije iz Venecuele, a sajt je hostovan na serveru u Kini. Ko je tu nadležan? Čije se zakonodavstvo primenjuje? Etički odgovor bi bio jednostavan, ali pravni odgovor bi morao da uvaži međunarodno pravo, međudržavne sporazume i lokalno zakonodavstvo. Svaka država ima sopstveno zakonodavstvo koje, u manjoj ili većoj meri, uvažava međunarodne norme.

U kom smeru će se, po tvom mišljenju, kretati etika na Internetu u narednim godinama u Srbiji?
Etika na srpskom delu Interneta je u ozbiljnom problemu. Više od 15 godina je negovana nekultura internet galamdžija, čija se jedina stručnost ogleda u brzim rukama na tastaturi, brzom prihvatanju naopakih pogleda na svet i brzoj internet zaradi bez obzira na legalnost posla. Srećom, takve osobe su mnogi odavno prozreli, tako da je njihov uticaj u opadanju. U te neetičke pojave na domaćoj internet sceni, spadaju i domejneri (tapkaroši internet domena sa tuđim brendovima), trolovi (raspirivači besmislenih rasprava radi odvlačenja pažnje) i botovi (ubeđeni i/ili plaćeni pisci hvalospeva/optužbi u komentarima na medijskim portalima). Tu su i njihovi, ipak protivzakoniti, drugari zvani hakeri (prekršioci Krivičnog zakonika), spameri (prekršioci trgovačkih i komunikacionih zakona) i hejteri (prekršioci antidiskriminacionih zakona). Ne treba da zaboravimo ni spin doktore, koji narušavaju dostojanstvo, pa čak i ličnu bezbednost pojedinaca, objavljujući najčešće na Internetu užasavajuće i neproverene detalje o tuđim životima, samo zato što to doprinosi njihovom profitu, uticaju ili političkom cilju. Srbija, nažalost, ima i jedan globalniji problem – veoma izraženo nepoštovanje multijezičnosti, multikulturalnosti i mogućnosti korišćenja različitih pisama na Internetu. Te fundamentalne etičke norme propisane su brojnim aktima i Evropske unije i Ujedinjenih nacija, Na primer, postoji preporuka koju je još 2003. usvojio UNESCO, kojom se, između ostalog, sugeriše promocija i ravnopravno korišćenja različitih jezika i pisama u okviru globalne internet mreže. Kaže se da je to jedan od suštinskih osnova za očuvanje regionalnih i lokalnih društvenih zajednica, pobolјšanje dijaloga između društava sa različitim kulturnim nasleđem, kao i za razvoj otvorenog i transparentnog mehanizma za međusobno razumevanje i unapređenje tolerancije. I sad samo ostaje da se zapitamo: kakav je tretman srpskog jezika, ćiriličkog pisma i nacionalne kulture na domaćem Internetu? Odgovor je poražavajući, zbog nemara nas samih. A ako sami sebe ne poštujemo, od koga drugog da se nadamo nečem dobrom i etičkom?

Pristojnost internet komunikacije
(preuzeto iz Etičkog kodeksa RNIDS-a i prilagođeno za opštu upotrebu)

  • Držimo se teme, poštujemo tuđe vreme, trudimo se da budemo jasni i sažeti.
  • Koristimo kanal komunikacije koji treba da bude primeren temi, vremenu i drugim učesnicima u komunikaciji.
  • Smatramo nepristojnim rasprave u maniru „argumentum ad hominem“, to jest kada se umesto rasprave o činjenicama prelazi na diskreditaciju čoveka koji je izneo te činjenice.
  • Kritika drugih učesnika u komunikaciji mora da bude dobronamerna, stručna i obrazložena, a mišlјenje zasnovano na stručnim argumentima i činjenicama, bez uticaja predrasuda i nepotvrđenih pretpostavki.
  • Nedopušteno je vređanje i omalovažavanje drugih učesnika u komunikaciji i korišćenje nepristojnih reči i pretnji.
  • Pre nego što pokrenemo raspravu o mogućim nepravilnostima, proverimo sve relevantne činjenice, kako bismo izbegli paušalne optužbe i nepotrebno narušavanje kolegijalne atmosfere komunikacije.
  • Međusobne lične rasprave odvijaju se putem međusobnih privatnih poruka, a ne preko javnih kanala komunikacije.
  • Nedopušteno je iznošenje u javnost delova ili celine komunikacije koja se odvijala preko privatnih kanala komunikacije.

Pripremila: Ivana Parčetić Mitić


Oceni tekst

4,00 od 5
Loading...

Komentari