Kako National Geographic proverava informacije?
Kada je 11. marta prošle godine svet obišla vest o katastrofalnom zemljotresu u Japanu i prvim kvarovima u nuklearnoj centrali „Fukušima 1“, Lusil Kraft nije mogla ni da pretpostavi da će devet meseci kasnije potpisati jednu od najbrže napisanih reportaža u istoriji časopisa Nacionalna geografija (National Geographic). Iako je iza sebe ostavila nekoliko meseci terenskog rada i više od 10.000 fotografija sa lica mesta (fotograf Dejvid Gutenfelder), „Nuklearna zona“ iz decembarskog broja ostaće upamćena kao odgovor ovog časopisa na urgentnost situacije i kao želja da se u istoj godini objavi priča o katastrofi, jer u uobičajenim okolnostima sve izgleda znatno drugačije i traje duže.
Pripreme za jedan tekst vrhunske dokumentarne reportaže traju od jedne do dve i po godine, a samo na proveri podataka radi nekoliko stotina ljudi u istraživačkom odeljenju centrale u Vašingtonu. Tu se, međutim, završava samo prva etapa provere i uređivanja teksta, jer u kasnijoj fazi slede uredničke intervencije, ali i intervencije specijalnih savetnika iz institucija kao što su Masačusets institut za tehnologiju, Univerzitet Kolumbija, NASA, Kongresna biblioteka… Tako svaki podatak i termin upotrebljen u konačnoj verziji teksta prolazi višestruku kontrolu na različitim nivoima, čime reportaže ovog časopisa dostižu nivo najvišeg novinarskog kredibiliteta prerastajući u prave „kreativne interpretacije činjenica stvarnosti“, kako ih naziva otac dokumentarnog filma Džon Grirson. Lusil Kraft je, primera radi, dobila više od 230 sugestija ili ispravki na prvu verziju reportaže, što je uobičajena praksa na putu do konačne verzije.
Zahvaljujući ovakvom pristupu Nacionalna geografija tokom više od 120 godina prerasta u najpoznatiji časopis na svetu, koji danas izlazi u 30 zemalja, na 33 jezika, i ima više od 50 miliona čitalaca širom sveta. Novembra 2006. godine ovaj časopis je dobio i svoje izdanje na srpskom jeziku, koje poštuje visoke standarde matičnog izdanja, a urednik Nacionalne geografije za Srbiju Igor Ril kaže da se u Srbiji na tekstu radi od dva meseca do godinu i po dana.
„Bez obzira na temu i obim, prvu proveru vršim ja u saradnji sa stručnim savetnicima koji pokrivaju datu oblast. Proveravaju se svi navedeni podaci, terminologija, relevantnost izvora, a potom tekst preveden na engleski i predlog preloma sa širim izborom fotografija šaljemo u centralu u Vašington, gde zajedno sa ljudima iz tima za međunarodna izdanja radimo na finalizaciji reportaže. To je standard za sva izdanja NG u svetu, pa tako i za izdanje na srpskom jeziku.”
Još jedan kuriozitet predstavlja podatak da za svaku reportažu za centralno izdanje najbolji svetski fotografi snime u proseku između 10.000 i 12.000 fotografija, od kojih svega 10 do 20 bude objavljeno. Stoga ne čudi što je čuveni žuti okvir već decenijama sinonim ne samo kvalitetnog sadržaja kome se može verovati i koji zadovoljava najviše standarde novinarske profesije – već i za fotografsku izuzetnost.
* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, maj/jun 2012.
Izvor:European Journalism Observatory
Autor: Marko Nedeljković
Loading...
