Srpski političari i dalje donose odluke „na osećaj“

Generalni direktor konsultantske kuće Plum Mark Cosulting Nikola Jovanović specijalno za Marketing mrežu prezentuje rezultate najnovijeg istraživanja javnog mnjenja na temu koliko građani veruju u predizborna obećanja, govori o tome koliko srpski političari danas ulažu u istraživanja, koliko je to važan deo predizborne kampanje, ali i da li je bolje da stranke samostalno sprovedu istraživanja ili iznajme nezavisne agencije. 

Mnogi polilitičari u toku izborne kampanje vole da prezentuju razne statistike i istraživanja koja se tiču njihove pozicije i rejtinga među glasačima. Šta zvanična istraživanja kažu, kolika je vera u predizborna obećanja? 
Političari često prezentuju rezultate o svom rejtingu ili o rejtingu svojih političkih partija ili izbornih lista, ali uvek samo ako su ti rezultati dobri za njih. Da li ste videli da je npr. URS prezentovao istraživanje javnog mnjenja koje kaže da se njihov rejting već mesecima ne pomera dalje od 3-4 procenta ili, da li ste videli rezultate istraživanja koje prezentuje DS, a u kojem glavni konkurent za formiranje vlade, SNS, beži nekoliko procenata?
Istraživanje koje smo završili juče, a rađeno je od 5. do 7. aprila na teritoriji Srbije, na reprezentativnom uzorku od 1008 ispitanika telefonskim putem dalo je zanimljive rezultate u vezi vere građana u predizborna obećenja. Naime, građani predizbornim obećanjima ne veruju. Gotovo kod svih političkih opcija sličan je rezultat – više od 50 procenata ispitanih se izjasnilo da su političke ponude stranaka u Srbiji uglavnom nerealne i potpuno nerealne. Tu prednjače SRS i LDP sa više od 57% u ove dve kategorije – građani im nisu poverovali da imaju kapacitet da rešavaju bitne državne probleme, a verujem da je tim rezultatima kumovala i kandidatura Jadranke Šešelj sa jedne i Čedomira Jovanovića sa druge strane, sa nerealnim očekivanjima (makar onim iznesenim u javnosti) da odnesu pobedu na predsedničkim izborima. Ove dve partije sledi koalicija oko DS sa 54,9% onih koji ne veruju da su njihova predizborna obećanja realna i URS sa 53,2%, očigledno nezadovoljnih prethodno obećanim i prethodno urađenim.
Što se tiče konkretnih obećanja, građani Srbije najmanje veruju da će nakon formiranja nove Vlade moći da se zaposle bez protekcije i da će nova Vlada smanjiti korupciju. Obećanju o zapošljavanju bez političke veze u potpunosti veruje tek 7,1% građana, a obećanju o smanjenju korupcije samo 8,6% ispitanika.
Sa druge strane 32,5% građana uglavnom i u potpunosti veruje da će se nastaviti investiranje u Srbiji, a 31,3% da će u narednom periodu sredstva u budžetu namenjena poljoprivredi biti značajno uvećana.

Budući da se istraživanja rade na određenom uzorku, u kojoj meri se može reći da će neka određena stranka pobediti sa određenim procentom?
Građane najčešće pitamo – da se danas održavaju izbori… ili da se izbori održavaju u nedelju… pa sledi pitanje. Stoga se rezultati istraživanja mogu i moraju vezati samo za trenutak kada je sprovođeno istraživanje.
Malo statistike. Interval poverenja od 95% za incidenca od 60% na uzorku od 1000 punoletnih građana Srbije iznosi ±3 %. Šta to znači? Na primer, ako 60% ispitanika kaže da će izaći na izbore, možemo sa verovatnoćom od 95% tvrditi da će na izbore izaći 60±3% građana. Dakle, neće izaći manje od 57% niti više od 63% građana.
Ako je incidenca manja, što je slučaj sa rejtingom stranaka, greška se povećava. Samo kao primer, ako Srpska napredna stranka ima 19% od uzorka, a Demokratska stranka 14%, ovde je po istom principu, interval poverenja redom 2,4% i 2,2%, pa tako, sa sigurnošću od 95% može reći da će SNS imati 19±2,4% a DS 14±2,4%. Pod ovim uslovima, uz malo sabiranja i oduzimanja, možemo da tvrditi da će SNS ostvariti bolji izborni rezultat od DS.
Povećanjem veličine uzorka, greška se smanjuje. Ali pažnja! Veličina uzorka jeste bitna, ali je još važnija struktura tog uzorka, odnosno njegova reprezentativnost. Na primer, ako uradimo istraživanje na uzorku od hiljadu ispitanika od kojih 25% čine visoko obrazovani, a još 55% ispitanici sa završenom srednjom školom, možemo da budemo sigurni da tu nema govora o reprezentativnosti uzorka i da će rezultati biti iskrivljeni i netačni. Mnogi tzv. istraživači su spremni da prenebregnu činjenicu da u Srbiji živi oko 46% stanovništva čiji je najviši stepen obrazovanja osnovna škola!
Reprezentativi uzorak predstavlja populaciju koja je predmet posmatranja, oslikanu po različitim karakteristikama od kojih su najvažnije pol, starost i obrazovanje. Stratifikacija uzorka se radi po opštinama i tipu naselja – urban/rural.
Ako je ostvareni uzorak veoma blizu reprezenatativnom, ako se sprovede kontrola dobijenih podataka i ako se analiza uradi valjano, onda možemo govoriti o procentima i verovatnoći da neka stranka ili pojedinac u tom trenutku, na dan sprovođenja istraživanja tržišta ima toliko rejting poena a ne da će politička partija imati toliko i toliko procenata na izborima.
S druge strane, pošto većina agencija sprovodi ispitivanje javnog mnjenja više puta pre i za vreme predizbornog procesa, uočavaju se jasni trendovi čijim tumačenjem i interpretiranjem može da se zaključi kakvi će biti izborni rezulatati na nivou redosleda partija za koje će građani glasati na izborima.

Koliko su istraživanja važna za naručioce, a koliko za građane koji bi trebalo da učestvuju u njima? Da li kvalitetna istraživanja mogu usmeriti političare ili stranke u kom smeru da se kreću tokom predizborne kampanje i na kraju do pobede?
Uvek postoji određen broj ispitanika koji ne žele da učestvuju u istraživanjima. Nekad je veći, nekad manji, u zavisnosti i od teme i od dužine upitnika i nekih drugih faktora ali na anketarima je težak zadatak da svojom uverljivošću pokažu ispitanicima da je i za njih dobro da uzmu učešće u istraživanju. Istraživanja su za građane šansa da jasno kažu svoje stavove i izraze svoje mišljenje o temama koje ih dotiču. Naročito je to bitno kod istraživanja koja se bave lokalnim i komunalnim temama gde mišljenje javnosti u mnogome može da utiče na aktivnosti političara. Stoga, nemojte odbijati anketare, budite otvoreni, iznesite svoje mišljenje, iskreno, imate pravo na to!
Kao i u svakom poslu tako i u politici, donošenje ispravnih odluka može biti značajno olakšano sprovođenjem istraživanja. I pre početka kampanje, i za vreme trajanja kampanje. Testiranjem promotivnog koncepta, slogana, audio vizuelnih promotivnih formata, idejnih rešenja flajera ili bilborda umnogome se može umanjiti potencijalna greška koja može skupo da košta političke partije. Kada kažem skupo, mislim i na cenu reklamne kampanje koja je neuporedivo veća od troškova istraživanja, ali i cenu koju zbog pogrešne poruke političke partije mogu platiti na izborima.

U kojoj meri naše stranke i političari ulažu u istraživanja javnog menjanja i da li to smatraju važnim delom kampanje ili ulaze u predizbornu kampanju na osećaj? Koliko novca je potrebno da se izdvoji da bi se uradilo kvalitetno istraživanje javnog mnjenja?
Ulažu mnogo više nego pre par godina, ali mnogo manje nego što bi trebalo. Ovde, pre svega, mislim na istraživanja na lokalu gde se ispitivanja javnog mnjenja gotovo i ne sprovode. Tu se radi na osećaj, zaključuje na osnovu saveta istomišljenika i na osnovu broja lajkova na Facebook-u. Odluke se donose bez pouzdane informacije o ciljnoj grupi. Cena svakog istraživanja je daleko manja od cene koja može da se plati za to što istraživanje nije uopšte ni sprovedeno.

Tokom predizborne kampanje ljudi menjaju mišljenja o političarima i strankama. Kada je najpogodniji trenutak da stranke rade istraživanje i da li je neophodno da se rade nekoliko puta do izbora?
Da budemo potpuno otvoreni, odluku za kog će da glasa najveći broj ispitanika donosi pre izborne kampanje. Petnaest posto ispitanika o tome za koga će da glasa odlučuje se nekoliko meseci pre izbora, a čak 60% građana kaže da se za svoje kandidate odlučilo znatno ranije! Dakle, predizborna kampanja se vodi zbog par desetina procenata neopredeljenih. Međutim, neopredeljeni odlučuju o ishodu izbora. To su oni koji menjaju mišljenje o političkim partijama za vreme trajanja kampanje.
Ispitivanjima javnog mnjenja ne meri se samo rejting stranaka, već što je mnogo bitnije, meri se efekat poruka koje se iznose, uticaj nekih bitnih događaja koji su se desili za vreme kampanje, npr. dobijanje statusa kandidata za EU, raspisivanje predsedničkih izbora, puštanje Vojislava Šešelja na privremenu slobodu, ako do toga dođe, otvaranje neke nove afere. Zbog toga se gotovo svakodnevno meri puls građana, a samo povremeno iznose podaci u javnost.

Neke stranke rade istraživanja u okviru svojih resursa, samostalno, a neke iznajmljuju agencije. Koja opcija je bolja i zašto?
Sve je manje stranaka koje samostalno rade istraživanja i to je dobro jer istraživanja tržišta i ispitavanja javnog mnjenja nisu i ne treba da budu njihovo jezgro kompetencije. Pa neka u svojim redovima imaju i najtalentovanije analitičare, ako neko jednom ili dva puta godišnje sprovede istraživanje to ne može da bude isto kao kada to uradi agencija koja sprovodi desetinu, stotinu, a najveće agencije i hiljadu istraživanja godišnje.
Osim kompetencija u pripremi i analitici, najveći problem leži u anketarima koji su stranački aktivisti, pa po završetku istraživanja rezultati liče na spisak lepih želja političara, a ne na egzaktno stanje na terenu.
I ovde imamo problem sa lokalnim odborima – niti se dovoljno učestalo sprovode istraživanja niti je njihov kvalitet dovoljan. Zato odbori stranaka na lokalu samo 20 dana pred izbore bauljaju u neizvesnosti šta će se desiti na Đurđevdan.

Autor : Mirjana Marić