Reči su moćno oružje koje snažnije nego ikada utiče na formiranje, ali i narušenost naše realnosti. Mnogo pre pojave internet mema, u doba dial-up interneta i pre nastanka pojma “viralno”, ulični prolaznik koji je u TV prilogu izjavio da propaganda i sve što se dešava na ovom svetu nije istina, mnogima je izmamio osmehe.
Somnabulnog govora i nespretne rečenične konstrukcije, čovek nepopularnog izgleda postao je trending pre pojave samog trendinga. Jedni su se podsmevali ludosti, a drugi u apsurdu izjave videli istinu. Danas konsenzualna istina gotovo da ne postoji, ali se oko nje povremeno i slažemo. Recimo, ovog leta je jedan Tik Tok izazov na trenutak učinio da se generacijske razlike nivelišu. Spojio roditelje i decu u optičkoj iluziji pretvaranja likova iz mlađih u starije, pa je na pozitivan način pokazao koliko lako i brzo se brišu starosne granice i stvara klima solidarnosti. Iako postoje i oprečni primeri: roditelja koji od Instagram filtera misle da su deca uradila trajnu tetovažu ili mladih koji ne znaju da hejterski komenari mogu ugroziti mentalno zdravlje njihovih vršnjaka, statistike nam ipak pokazuju da imamo razloga za optimizam. Sudeći po izveštaju istraživanja javnog mnjenja o medijskoj i digitalnoj realnosti koje je sproveo Propulsion u partnerstvu s USAID-om u programu Nova pismenost, svoja znanja i kompetencije u polju kritičkog čitanja i razumevanja sadržaja anketirani su ocenili ocenom 4,3. Nije loše, čak i ako u to uključimo da ljudi imaju tendenciju da daju socijalno poželjne odgovore. Kritičko promišljanje realnosti je zapravo gajenje kulture empatije. Možda deluje kao visokoparan zaključak, ali saosećanje prema tome kako se neko drugi oseća u internet svetu je vitalno važno za to kako razumemo ono što čitamo. Umemo li da se stavimo u pozicije drugih? Razumemo li narrative koji ne dolaze iz našeg neporednog okruženja? Razmišljamo li dovoljno o tome kako ćemo uticati na druge ako svoje stavove ne zasnivamo na realnosti? Znamo li koliko trajne posledice ostavlja samo naizgled večno pamćenje internet prostora?
Našu internet realnost svakodnevno je konstruišemo svi. Lekari, ali i oni koji su uvereni da sme da daju savete o zdravlju iako to nisu. Influenseri, ali i oni koji žele da ostvare negativne uticaje. Bake koje ne koriste internet, ali čije priče završavaju na storijima. Svi smo mi nekome mimovi, ali niko od nas ne sme biti nečiji materijal za sprdnju. Demokratizacija prava na mišljenje ili kako bi to psiholozi rekli, iluzija postignuća, tj. osećaj da smo nešto korisno uradili time što smo izneli stav na internetu, doveli su do lažnog osećaja da je naše mišljenje zaista važno.
Kao konstruktivistički psihoterapeut i kopirajter, moj mozak je treniran da veruje da svi konstruišemo realnost na sasvim različite načine i da upravo na razlikama počivaju nerazumevanja sa drugima. Ova psihoterapijska grana dovodi u pitanje postojanje jedne objektivne realnosti. Ako joj je verovati, to ipak nije razlog da je relativizujemo do apsurda, već da se međusobno bolje osluškujemo. Svi delimo različite realnosti, a moramo živeti u konsenzualnoj. Osnovna ideja konsturktivizma je da je psihološki vokabular ono što određuje koliko smo zaista pismeni. Koliko dobro i tačno interpretiramo svoje konstrukte, a koliko valjano uvažavamo tuđe? Čini se da se na internetu danas povlače ista pitanja i dešavaju komplementarni procesi. Konstruktivisti kažu da je svaki čovek naučnik koji testira svoje hipoteze i korak po korak opipava kako da sopstvenu istinu živi u saglasju sa drugima i njihovim istinama. Na internetu, svako može delovati kao naučnik i ekspert, neretko bez dovoljno potkrepljenja i promišljanja o pouzdanosti svojih stavova. Mnogo je prostora za ozdravljenje naših navika u digitalnom društvu i unapređivanje medijske pismenosti, a opismenjavanje emocija, taj predivan psihološki pojam, može nam mnogo pomoći da se bolje (samo)razumemo.
Autor teksta: Dušan Jurić, Creative Content Developer, Propulsion
Loading...
