Dugo nijedno ostvarenje nije izazvalo toliku buru širom sveta, poput filma Džoker. Šta god pričali, koliko god kritikovali ili se oduševljavali filmom, radnjom, postavkom stvari i porukama koje to delo šalje, jedno je nesumnjivo: Hoakim Finiks je odigrao ulogu života. Samim tim, u lik Artura Fleka, kako se zapravo zove Džoker, utkao je toliko jake poruke o kojima će se još dugo govoriti i raspravljati.
Iz ovog ugla nije važno da li će Džoker dobiti Oskara ili ne, da li će Finiks dobiti nagradu koja je nedosanjan san velikog broja glumaca o tome šta je i da li ispravno kada raspravljamo o ovom filmu… ovde govorimo o izuzetno retkoj pojavi: film ima toliko slojeva, lik Džokera duboko zadire u stanje uma prosečnog čoveka, da ne možemo ignorisati maestralne komunikacijske poruke koje ovaj film šalje. U isto vreme, Hoakim Finiks kao Džoker potpuno ruši tri velika komunikacijska mita.
Mit 1. Skromnost nije vrlina u komunikacijama
Netačno – skromnost jeste vrlina. Čovek koji je otelotvorio Atura Fleka, lika koji je zauvek promenio sve što smo ikada mislili i osećali prema Džokeru, bilo strip junaku, bilo filmskom karakteru (budući da film nema gotovo nikakve veze sa stripom), kada se ugase kamere, neverovatno je skroman, povučen i jednostavan. “Pusti da drugi hvale ili kude, ti samo budi najbolja verzija sebe”- na neki način je moto kojim se vodi ovaj glumac. Od toliko događaja, bliceva, crvenih tepiha, gostovanja… ostao je jednostavan, sveden, skroman, čak se u nekoliko navrata požalio novinarima kako mu je malo neprijatno da odgovara na pojedina pitanja. Ne možemo da kažemo da baš svako ume da se nosi sa toliko pažnje odjednom – veliki broj njih skrene sa puta. Ne ume svako da nosi teret slave, posebno teret uloge koja je zaista podelila svet. Joaquim to čini sa takvom lakoćom (ili barem to tako maestralno predstavlja nama), da na momente deluje da nije svestan uspeha koji je postigao i pompe koju je izazvao.
Mit 2. Dobra komunikacija se bazira na rečima
Apsolutno pogrešno – neverbalna komunikacija često je mnogo jača nego verbalna. Džoker, tj. Artur Flek se u filmu mnogo smeje, ali to nije običan smeh. To je vapaj za pomoć, smeh nemoći, zvuk muka nad nepravdom koja je svuda oko nas, urlik neprihvatanja, odbacivanja i predsrasuda, samo zato što je neko drugačiji. Uostalom, ko je taj ko određuje šta je normalno a šta ne? Ko je “normalan”, a ko nije? I otkud bilo kome pravo da nipodaštava nekoga samo zato što je drugačiji? Takođe, Džokerov najupečatljiviji momenat je ples – ples na stepenicama, ples u kupatilu… Ovaj drugi je Joaquim čak sam ubacio u priču, nije ga bilo u originalnom scenariju. Njegov ples, pokreti, mimika i smeh govore mnogo više od svih reči koje su ikada ispričane. Poruke koje Artur Flek šalje u momentima “ćutnje” duboke su, višeslojne i sklone različitim tumačenjima.
Mit 3. Komunikaciju je moguće kontrolisati
Nije je moguće kontrolisati, možda samo ponekad i do neke tačke može da se iskontroliše. Artur Flek se smeje u trenucima kada je to neprimereno, a ne može da kontroliše taj nagon. Sa druge strane, svestan je toga i spreman za te “napade”, pa kod sebe ima karticu na kojoj piše da je bolestan i da ima nekontrolisane napade, te da mu ljudi ne zamere na neprimerenoj reakciji. I u ovom slučaju, jedni se samo zgroze i sklone od njega, drugi okuraže i postanu izrazito agresivni. Osim toga, više puta je dokazano u ovom ostvarenju da nasilje rađa nasilje – jedan bizaran momenat potrebe za prebijanjem bolesnog čoveka od nesrećnog i bolesnog Artura Fleka stvorio je Džokera koji je podigao ceo Gotam Siti na noge – situacija je otišla predaleko, da više niko nije mogao ništa da kontroliše.
Otvorio je ovaj film veliki broj pitanja, na neka od njih verovatno nikada nećemo pronaći odgovore. Sasvim sigurno – svet se nikada neće složiti. Ipak, šta god mislili o filmu, samom liku Džokera… jedno je sigurno: umetniku poput Hoakima Finiksa jednostavno se morate pokloniti i aplaudirati mu dok vas dlanovi ne zasvrbe.
Autor teksta:
Jelena Džodan, Corporate Image Officer (Represent System)
Loading...
