Šta danas prodaje novine i postoji li kultura gledanja fotografija, kako kvalitetom prevazići senzacionalizam i površnost, može li se i korporativni događaj prikazati u drugačijem svetlu, specijalno za Marketing mrežu govori fotograf Aleksandar Zec.
Većina čitalaca štampe i online izdanja danas kažu da pre nego što pročitaju tekst prvo pogledaju fotografije. Da li novine prodaju „jaki“ naslovi ili dobre fotografije?
U današnje vreme i sam naslov vrlo je često sastavljen od fontova namenski grafički oblikovanih da privlače pažnju isto kao fotografija, tako da veličina naslova i sam sadržaj istog mogu jednako da privuku pažnju kupca/surfera, ali svakako vrlo često samo prava kombinacija naslova i fotografije prodaje istu priču bolje ili lošije.
Kako ocenjujete mesto fotografije u srpskim medijima, može li kvalitet da nadjača senzacionalizam i jurnjavu za visokom tiražima, tj. posetama portalima?
Vrlo retko sem u specijalizovanim časopisima i web portalima imate priliku da fotografiju sagledate u „punoj“ rezoluciji sa verno reprodukovanim bojama. U današnjoj masprodukciji samo bombastične i „jake“ fotografije prolaze u visokotiražne medije sa senzacionalističkim pristupom (izuzeci su stare dnevne novine poput „Politike“ i ostalih starih giganata koji u svojim uređivačkim sistemimam imaju viskoku kontrolu kvaliteta fotografija). Poenta je da kvalitet štampe i veličina formata do skoro nisu omogućavali prikaz svih detalja potrebnih da neka fotografija bude sagledana na pravi način, tako da vrlo retko neka umetnička fotografija u kojoj ne preovladava „kadar na prvu loptu“ pronađe put do poštovalaca. Drugi veliki problem je što ljudi nemaju kulturu gledanja fotografije, jer su zatrpani današnjom ekspanzijom fotografija sa moblilnih uređaja i „Idiota“.
U kojoj meri je slikanje korporativnih događaja, potisnulo traganje za pričama? I šta takva vrsta fotografije podrazumeva?
U skorije vreme nisam sreo ni jednog kolegu koji mi se pohvalio da je negde podao foto-priču. Čak štaviše mislim da je susret sa foto-reportažom trenutno moguć samo u periodima dok tražite novi posao ili imate viška slobodnog vremena. Više puta mi se desilo, dok nisam uspeo svojim imenom da se postavim iznad marketinških zahteva korporativnih klijenata, da za zadatak dobijem da fotografišem kako ja to u žargonu kazem „svadbarski posao“ tj. da blicem zaslepljujem ljude i da svako ima nameštenu fotografiju sa događaja. Na sreću dugotrajnim ubeđivanjem i odbijanjem takvih poslova uspeo sam da dobijem profesionalnu slobodu da mogu na svoj način da prenesem događaj klijenta, a da niko ne bude uskraćen, ni marketing, ni vlasnik novca, a ni ja.
S obzirom da fotografišete muzičke događaje. Da li možete reći u kojoj meri fotografisanje publike prelazi granice kada je zaštita privatnosti u pitanju? Da li ste nekada imali problem u ovom smislu?
Najčešće je publika koju fotografišem vrlo željna slikanja i sama pozira. Vrlo, vrlo retko se desi da me neko kontaktira putem socijalnih mreža i da zamoli da nešto uklonim, ali ja unapred gledam da ne postavljam kompromitujuće fotografije, tako da su slučajevi vrlo retki. U prvih deset-petnaest sekundi od objavljivanja fotografija na mom Facebook nalogu bude desetak „lajkova“, a u prvom satu skoro većina lica sa fotografija koja broji i par stotina do nekoliko hiljada ljudi budu obeleženi samostalno imenom i prezimenom, tj. popularno rečeno „tagovani“. Jednom je devojka na koncertu vrlo eksplicitno želela da pokaže grudi dok je bila na ramenima nekog mladića, i ja sam to uslikao, naravno ne samo detalj već celu scenu sa ostatkom publike i bendom na bini gde se u jednom kadru vidi kompletna atmosfera. Međutim, nekoliko meseci kasnije me je kontaktirao član porodice te devojke i zamolio me da tu fotografiju povučem sa interneta. Ja sam to uradio, ali smo se tom prilikom dogovorili da ako ikada bude potrebe da prikažem ovu fotografiju na nekoj izložbi, da mogu da je koristim za te svrhe, samo da je ne držim na javnom nalogu.
Da li su štampani mediji danas otvoreni za saradnju sa fotografima i da li su spremni da plate za fotografiju koja „govori mnogo više od hiljadu reči“?
Mediji sami po sebi grcaju danas tako da svaka priča o plaćanju je samo priča o ličnom kontaktu i „dilovima“. Realno ne postoji berza, a posebno ne za koncertne fotografije. Na primer, moje fotografije vrlo često bivaju preuzete uz kuknjavu i obećanja „biće jednog dana para“, ali realno fotografisanje koncerata ne može da zaradi dovoljno novca čak ni za obnavljanje opreme. Što se mene tiče, za sada je to jedan vid mog doprinosa srpskoj kulturi gde svoj novac zarađen na drugoj strani ulažem u očuvanje kulturne arhive muzičke kulture Srbije za neku budućnost i nove generacije.
Gde prestaje fotografija, a počinje video-kod?
Video-kod počinje onog trenutka kada broj sličica u sekundi pređe dvadeset četiri. Pokretne slike nikada nisu bile bliže običnom čoveku. Današnja tehnologija omogućava da svaki „frejm“ video snimka bude tretiran kao fotografija što znači da u svakoj sekundi dok snimate video, ophodite se prema trenutku kao da ga „hvatate“ za fotografiju, znači kompozicija kolor trenutak, a sve to u trajanju i za vreme izvođenja muzičke numere. U osnovi ideja videokoda je da ako jedna fotografija govori više od hiljadu reči onda jedan video snimak od 5 minuta, tj. sedam hiljada fotografija govori više od sedam miliona reči! Trenutno VIDEO-KOD postoji paralelno sa sajtom Zec.rs i na njemu mogu da se pronađu aktuelni snimci koncerata u koji su audio/video producirani i potpisani sa moje strane. Ovo je poseban i novi način preslikavanja stvarnosti na internet. U budućim danima fotoreporteri će sve više putem kombinacije pokretnih slika i zvučnog zapisa početi da prezentuju moment. Moje mišljenje je da će na kraju iz svakog video snimka moći da se izvadi jedna fotografija koja je „ta“! Jedna koja prikazuje sve i ostavlja mesta mašti da se razvija.
Autor: Mirjana Marić
Loading...
