Zašto se baviti odnosima s javnošću (javnostima), i zašto je to bolje i zanimljivije, nego se baviti spinovanjem, lobiranjem i marketinškim komunikacijama? Da li se itekako moramo baviti i odnosima s javnostima ako se bavimo marketinškim komunikacijama i spinovanjem? Da li zato treba završiti određeni smer na fakultetu ili samo „proći“ dobar trening na kojem se mogu naučiti veštine dobrog PR-a? Ili je svejedno šta smo završili, ili šta ćemo završiti, ukoliko te veštine posedujemo, i u praksi ih nadogradimo.
Zašto se odnosi s javnošću, uglavnom, poistovećuju sa odnosima s medijima ili portparolstvom i na tim mestima se u javnim ustanovama i firmama pod kontrolom vlasti, uglavnom nalaze bivši novinari ili diplomirane studentkinje prijatnog izgleda? I, na kraju, da li su odnosi s javnošću, trenutno jedno od in zanimanja među mladima, samo veoma izmistifikovan posao i zanat koji se nastoji pretvoriti u nauku?
Ovo su samo neka od neizostavnih pitanja koja mi postavljaju studenti koji se prvi put susreću s odnosima s javnošću. Kako pravilno odgovoriti na ta pitanja ako pri tom još živite i u državi u kojoj vlada opšteprihvaćeno mišljenje (koje je nažalost teško argumentovano pobiti) da se posao može dobiti samo preko veze, i da je sve ostalo nebitno.
Moj prvi odgovor i, po pravilu zbunjujući, je.. da, u pravu ste.. a, potom sledi neizbežno – ali… Iza tog ali sledi i pokušaj da se odgovori na jednostavno pitanje šta danas, i u neposrednoj budućnosti, znači početi baviti se odnosima s javnošću na prostoru, na primer BiH, i kako u tome biti dobar i uspešan.
Pošto su mi Hrvatska i Slovenija prvi parametar poređenja za sve ono što nas čeka, ili što već sada moramo raditi, da bismo se svrstali u normalne države, pa onda neke druge zemlje EU, bliske po razvoju nama, od njih i počinjem. Za početak studentima pokažem, obično subotnje, brojeve novina iz tih zemalja sa objavljenim konkursima u kojima se traže osobe za rad u oblasti PR-a i skrenem im pažnju da pažljivije pogledaju uslove koji stoje u konkursima. Formalne i neformalne. Na te neformalne onda dodamo još onih neformalnih uslova koje neko treba zadovoljiti da bi bio potencijalno uspešan u toj oblasti. Oni su naravno stvar subjektivnog viđenja i iskustva ali nije ih zgoreg imati u vidu ako dolaze od dobronamernog sagovornika kome je stalo do PR-a kao profesije.
Da li se, dakle, može baviti odnosima s javnošću neko ko, pre svega, nije prirodno radoznao i ko pomno ne posmatra svet oko sebe. Ko, ako mu to i nije prvobitno opredeljenje, ne poseduje strast za novim, drugačijim, i ko ne prati trendove u oblasti koja mu je predmet zanimanja. Ko ne smatra da se treba formalno obrazovati i biti interdisciplinovan, željan novih saznanja i spreman da ih stalno nadograđuje. Ko je nespreman da uči od iskusnijih i, ako treba, volontira na mestu gde će „pokupiti“ ono najbolje što se može pokupiti iz profesije. Ko ne prati kakve su kvalifikacije i veštine bitne za taj posao i šta najbolje firme traže od osoba koja treba da ga obavljaju. Ko društvene mreže tretira samo kao sjajno mesto za „muvanje“, a ne kao izvanrednu mogućnost za bavljenje PR-om i, čiji profil nije uređen tako, da bi ga zbog toga neko, iz prve, angažovao za community managera. Ko ne poznaje medije. Ko ne zna nikoga iz struke, ko nije bio ni na jednom treningu, i čuo iskusne stručnjake iz PR-a, da ne govorimo da nije bio ni na jednoj PRO.PR konferenciji koju organizuje agencija Apriori komunikacije. Mogli bismo da nabrajamo još ali mislim da nema potrebe. Odgovori su veoma jasni za one koji žele da ih čuju. I, zašto sepočeti baviti, i ko se može eventualno najbolje baviti odnosima s javnošću, i kako se naći u društvu najboljih i najuspešnijih.
Autor: Doc. dr Mladen Mirosavljević
Izvor: PRO.PR
Loading...
