Docent na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu Danijela Lalić specijalno za Marketing mrežu govori u kojoj meri su studenti kada završe fakultet zaista spremni da primene svoja znanja iz oblasti odnosa s javnošću, da li bi uvođenje licenci napravilo red na tržištu komunikacija, kao i u kojoj meri PR profesija u Srbiji (ne)zaostaje za regionom.
Kako biste ocenili kvalitet predavača, nastave (predavanja i vežbi) i fakulteta koji obrazuju mlade PR profesionalce?
Obrazovanje u struci je još uvek u razvojnoj fazi. Međutim, važnije od ocene je dati prikaz razvoja koji je, po mom mišljenju, veoma visok i mislim da se krećemo u dobrom smeru. Ono što je zabrinjavajuće jeste što se još uvek ne zna čak ni tačan podatak na koliko visokoškolskih institucija se izučavaju odnosi s javnošću u okviru 16 akreditovanih privatnih i državnih univerziteta u Srbiji. To je prvo što treba sveobuhvatno istražiti i napraviti komparaciju sa prethodnim analizama, kako bi se ukazalo na napredak struke kada je obrazovanje u pitanju. Poseban problem je i to, što nemamo na jednom mestu podatke po kojoj literaturi iz ove oblasti se radi sa našim studentima, a budućim nosiocima struke. Ako tome dodamo da se za odnose s javnošću koriste i sinonimi (komunikacioni menadžment, strategijska komunikacija, integrisane komuinikacije, poslovna komunikacija, organizaciona komunikacija), to dovodi do potpune zabune.
U Srbiji, prema istraživanju koje je sprovelo Društvo Srbije za odnose s javnošću (2010), edukovanost komunikacionih profesionalaca se navodi kao značajan problem. Prema ECM 2011 istraživanju sprovedenom u 43 evropske zemlje, 85 odsto komunikacionih profesionalaca su visokoobrazovani, ali samo 44,5 odsto su obrazovani iz oblasti komunikacija. Ono što je dobro jeste da postoji sve više obrazovnih institucija koje školuju i edukuju komunikacione profesionalce, što pokazuje da se struka intenzivno razvija i da postoji potreba za ovim profilom na tržištu. Dovoljan broj kompetentnih kolega postoji sa kojima lično sarađujem na brojnim projektima i to mi daje za pravo da verujem da će uskoro ocena kvaliteta obrazovanih stručnjaka za odnose s javnošću biti još viša.
Poznato je da na fakultetima studenti uglavnom dobijaju samo teorijsko znanje. U kojoj meri je ta situacija izmenjena uvođenjem Bolonje i da li su studenti koji danas završe fakultet zaista spremni da odmah primene svoje znanje?
Na univerzitetima se svakako akcenat stavlja više na teorijska znanja. Okvir za obrazovanje predviđen Bolonjom je zaista samo okvir i ne garantuje primenu praktičnog prilaza, već to zavisi od pristupa predavača. Mladi diplomirani stručnjaci u svakoj disciplini trebaju određeni vremenski period za prilagođavanje realnim uslovima rada. Ono što je sigurno jeste da u procesu obrazovanja moraju postojati dve motivisane strane. Studenti moraju da shvate značaj praktičnog obrazovanja i da prihvate svaki poziv za volontiranje na projektima. Moj stav koji primenjujem u radu i savetujem i svoje studente da ga se pridržavaju glasi: „Teorije koliko je nephodno, prakse koliko je moguće“. Kao predavač na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, lično se trudim da svojim studentima na vežbama obezbedim kvalitetne primere i predavače iz prakse.
Kojih pet kvaliteta i znanja, po Vašem mišljenju, treba da poseduje dobar stručnjak za odnose s javnošću?
Edukovanost iz ove oblasti je osnova, a veoma su bitni komunikativnost, pismenost, multitasking (sposobnost obavljanja više aktivnosti u isto vreme nesmanjenim kvalitetom), fleksibilnost i proaktivnost. Talenat je (ne toliko) bitan, a stručnost se dostiže radom i konstantnim usavršavanjem. Ono što je činjenica jeste da su nove generacije tehnološki naprednije. Prema karakteristikama koje ih opisuju nazivaju ih generacijama X, G (generosity), C (communication, collaboration, cooperation, creativity). Odlike novih generacija treba uzeti u obzir, jer će oni biti ti koji će kreirati poslovnu klimu (okruženje) u budućnosti. Za dobre stručnjake je veoma važno da imaju: ispravne stavove i da su kontinuirano spremni da unapređuju svoje veštine. Znanje se vrlo brzo menja, i današnje generacije se susreću sa tehnologijama koje nisu postojale u toku njihovih studija (samo dve-tri godine pre). Nove tehnologije potvrđuju da je znanje veoma ograničenog roka trajanja. Zato je važnije biti proaktivan, kontinuirano sticati nova znanja, veštine i prilagođavati se promenama.
Ko po, Vašem mišljenju, treba i može da se bavi odnosima s javnošću? Da li bi uvođenje licenci uvelo red na tržištu komunikacija?
Odnosima s javnošću mogu da se bave obrazovane, etične, komunikativne, fleksibilne osobe, ali u današnje vreme i osobe koje su spremne da rade 24 sata dnevno. Za postojanje licenci potreban je visokomoralni ambijent jednog društva, ali i struka i obrazovni sistem moraju da budu na visoko profesionalnom nivou. Takođe, bitno je poštovanje pravih i profesionalnih vrednosti koje ne bi u kratkom vremenu kompromitovale uvedene licence i licencirane profesionalce, tako da smatram da nismo dovoljno zreli u ovom trenutku da pričamo o licenciranju. Smatram da će pre zakon tržišta prirodno da uvede red, a ne licence. Međutim, licence su dobre, ali se postavlja pitanje ko bi u našoj zemlji izdavao licence i akreditovao stručnjake za odnose s javnošću. Kada struka bude na višem nivou prema nekim osnovnim kriterijumima, mislim da treba slediti primere specijalizovanih društava kao što su npr. PRSA (Američko društvo za odnose s javnošću) i IABC (Međunarodno udruženje poslovnih komunikatora), ali i učiti od npr. SKOJ-a koji sada prolazi fazu uvođenja licenci.
U kakvoj smo situaciji u odnosu na region po obrazovanju i kvalitetu mladih PR stručnjaka?
S obzirom na to da sam prisutna na većini regionalnih konferencija koje se bave komunikacijama i da pratim stanje u regionu, imam utisak da su razlike u razvoju struke u regionu sve manje. U Srbiji zaista postoji dosta dobrih profesionalaca iz oblasti komunikacija, ali ipak zaostajemo u nekim segmetima za Slovenijom, ali i za Hrvatskom.
Autor: Ivana Parčetić
Loading...
