Richard Linning, saradnik Charted instituta za odnose s javnošću i gostujući predavač na Univerzitetu Severna Karolina u SAD-u, specijalno za Marketing mrežu govori o lobiranju, jesu li metode i tehnike odnosa s javnošću potrebne stručnjacima za lobiranje i u kojoj meri lobisti u Americi danas koriste digitalne medije kao kanale uticaja.
Jedna od definicija lobiranja glasi – Lobiranje označava način zastupanja određenih interesa te uticaj kroz lične kontakte na javno mnjenje preko medija. U kojoj meri je, po Vašem mišljenju, lobiranje danas dobilo neko šire značenje u društvu?
Lobiranje je puno više od ove definicije, zasigurno nije samo uticaj na javno mnjenje putem medija. Bitno je potvrditi da je lobiranje legitimna aktivnost u demokratskom društvom. Ono se očitujem putem temeljnog građanskog prava na promociju i izražavanje vlastitog mišljenja. Sve legitimne tehnike informiranje, uveravanja i promene mišljenja mogu se koristiti, na primer ispravljanje negativne percepcije. S druge strane, razvila se industrija lobiranja putem koje pojedinci ili građani angažuju lobiste koji poznaju procese donošenja odluka, na primer u Evropskoj uniji, kako bi ih vodili u njihovom zagovaranju vlastitih interesa – „lobiranju“. Lično, ja kao lobista definišem šta treba činiti kako bi pomirio poslovne interese i zakonodavne ciljeve. Ovo podrazumeva da jedna osoba radi unutar sistemu, a dve rade na kompromisu i pregovorima. U demokratiji se odluke donose na temelju većine glasova, verojatno je da će se neko osećati kao gubitnik, a netko kao pobednik. Uspešno lobiranje osigurava „gubitnicima“ da budu zadovoljni donesenom odlukom.
U kojoj meri su lobiranje i odnosi s javnošću slične/različite oblasti i da li svaki PR stručnjak danas mora da poznaje tehnike i metode lobiranja?
I odnosi s javnošću i lobiranje su zapravo komunikacije. Preformuliraću vaše pitanje – jesu li metode i tehnike odnosa s javnošću potrebne stručnjacima za lobiranje? Moj odgovor je da. Naime, cilj lobiranja je informisati, uveriti i promeniti stavove. Po mom mišljenju, u kontekstu izrade zakona i regulativa, lobiranje je primena uverivačkih tehnika odnosa s javnošću u nekoj konkretnoj oblašti ili aktivnosti.
Koje lobi grupe su u ovom trenutku najjače u Americi i šta karakteriše njihovu komunikaciju?
Proces lobiranja je prvenstveno reakcija na procese donošenja odluka i struktura u nekom specifičnom području. Na primer, svaki pokušaj lobiranja u Evropskoj uniji zahteva saradnju s institucijama Evropske unije poput Evropskog veća, Evropske komisije ili Europskog parlamenta, ali i saradnju s članicama Unije, njihovim udruženjima, Vladama i javnim službama. Svakako je potrebno uzeti u obzir i to da se većina odluka donosi na međunarodnom nivou, pri čemu Evropska unija lobira sama za sebe.
Američki sistem je drugačiji i na strukturnom nivoz, ali i na nivou donošenja odluka. Usprotivio bih se američkom sistem lobiranja u kojem je na zakonodavce usmeren mnogo veći pritisak i uticaj od strane birača, ali i poslovnih subjekata koji finansiraju njihove kampanje, a koji nije prikladan za Evropu. Ne verujem da bi se taj američki pristup izbornih kampanja mogao početi primenjivati u Evropi.
U kojoj meri lobisti u Americi danas koriste digitalne medije kao kanale uticaja?
Dosta. Svima je poznato da se sav sadržaj digitalnih medija (ne samo u SAD-u) sakuplja, nadgleda i analizira. To znači da se nakon analize nečije digitalne aktivnosti, poruke mogu usmeravati prema pojedincima u zavisnosti od njihovim interesima, predrasudama, obrascima potrošnje itd. I to pritiskom tipke „pošalji“. Agitatori koji su išli od vrata do vrata na poslednjim američkim predsedničkim izborima bili su naoružani informacijama sakupljenim iz biračkih popisa, podataka o korištenju kreditnih kartica, pretraživanja e-maila i slično te su imali saznanja o tome koja kuća ima psa, oružje itd. To nije samo u slučaju lobiranja, nego i u marketingu i drugim oblastima. Što je više digitalne prisutnosti, više je zadiranja u privatnost.
Šta je po Vašem mišljenju ključno kada je u pitanju regulisanje ove oblasti delovanja?
Dva su dela lobiranja. Jedan deo se odnosi na one koji bi želeli uticati i na one na koje se želi uticati. Zakonodavstvo mora pokriti oba dela. Nema svrhe govoriti da ne možete ponuditi mito ako smatrate da primanje mita nije krivično delo. Često to sve pokreću oni koji prihvaćaju mito. Drugim rečima, poznato je da ako ne date mito, nećete dobiti pristup, uticaj ni podršku onoga čiju potporu očekujete. Izazov je, naravno, definisati „mito“. Novac je, naravno, sirovo mito. Mnogo je različitih načina – uključujući ucenu, promociju i otpremnine koji sadrže korupciju. Večiti oprez je cena demokratskih procesa nezavisno o mitu i korupciji.
Richard Linning, na konferenciji PRO.PR, koja će se od 26. do 29. marta održati u Sarajevu, biće moderator panel diskusije na temu – Lobiranje.
Autor: Ivana Parčetić
Loading...
