Novu vladu Srbije, u kakvom god ona sastavu bila i kad god se formirala, čeka veliki posao između ostalog i na regulisanju medijske scene i poboljšanju položaja novinara, koji, prema ocenama struke, nikada u poslednjih desetak godina nije bio u tako nezavidnoj poziciji. Javnost verovatno smatra da postoji mnogo prečih stvari u državi koje treba da budu među priroritetima i da od medija nema direktne koristi, ali ne zaboravimo da su mediji jedan od osnovnih preduslova demokratije i posrednik između vlasti i građana.
Realnost je, ipak, potpuno drugačija. Novinarska udruženja već dugo upozoravaju na nizak stepen slobode medija zbog sve većih političkih i ekonomskih pritisaka. Kao posledica ekonomske krize, mnogi novinari ostaju bez posla, mediji se gase, ali ne treba zaboraviti i da je broj od preko hiljadu glasila više nego što srpsko tržište može da iznese. Zakonski okviri su tek posebna priča – neusklađeni i neadekvatni propisi, netransparentno vlasništvo, uprkos najavama i obećanjima države da će se sve to srediti čuvenom medijskom strategijom.
Taoci države i političara
Kampanja pred majske izbore najbolji je primera koliko su mediji u Srbiji izgubili svoju osnovnu ulogu u društvu – ulogu kontrolora vlasti i medijatora između države i građana. Svi izveštaji i analize o tome kako su mediji pratili kampanju i izborni proces pokazali su odsustvo kritičkog sadržaja prema političkim partijama, a naročito prema predstavnicima vlasti. Tesktovi i prilozi o aktivnostima stranaka bili su, čast izuzecima, pozitivni i promotivni, ponekad i neutralni, ali je kritički i analitički pristup ovim temama izostao. Uglavnom se izveštavanje svodilo na puko prenošenje izbornih poruka političara, saopštenja partija i predstavljanje njihovih programa.
Istraživanja o izveštavanju medija upravo pokazuju da partije nisu imale ravnopravan tretman. Analiza dnevne štampe iz decembra 2010. pokazala je da je najveća vladajuća partija DS imala veći prostor od ostalih, dok je na na RTS-u učestalost pojavljivanja državnih zvaničnika iz različitih partija odgovarala njihovom udelu u vladajućoj koaliciji. Najoštrija opoziciona kritika, s druge strane, bila je marginalizovana na javnom servisu ili čak predstavljena izrazito nekorektno.
To pokazuje i skoro objavljeni izveštaj „Medijske slobode u evropskom ogledalu“, u kojem se navodi da kao nosioce najvećeg pritiska anketirani urednici medija navode vladajuće političke partije – skoro polovina njih, zatim organe izvršne vlasti (32 odsto), opozicione partije (26 odsto), ali i privatna preduzeća u svojstvu oglašivača (16 odsto) i javna preduzeća (16 odsto).
„Mediji su taoci državnog oglašavanja, a ne ekonomskog resora“, istakao je nedavno urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković. I predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović napomenula je da su mediji u Srbiji ušli u „pakleni krug“, jer su, „po pravilu iz vrha vlasti“, krenuli udari na slobodu medija i zastrašivanja novinara. „Na to novinari reaguju samocenzurom, pokazuju da ih je moguće zastrašiti“, rekla je Smajlovićeva.
Strah od gubitka posla
Poslednjih nekoliko godina mnogi mediji, naročito lokalni, prestali su sa radom, hiljade novinara ostalo je bez posla, a većini preostalih radno mesto visi o tankom koncu. Iz straha od gubitka posla novinari danas pristaju na različite zahteve interesnih grupa, radi pukog preživljavanja. Pojedini, pak, rešili su da se bore za svoja prava, pa su se tako radnici nekih medija odlučili za štrajka, a „najglasniji“ bili su zaposleni TV Avale. Oni su odlučili da se bore za vrednovanje svog rada, pa čak i po cenu da dobiju otkaze. Međutim, sem stručne javnosti, zasad nisu dobili podršku ili pomoć i sa drugih strana – ni od države.
Rezultati istraživanja „Profesija na raskršću“, koje je sproveo tim Centra za medije Fakulteta političkih nauka na čelu sa Snježanom Milivojević, ukazuju da svakog meseca uredno prima platu više od 60 odsto novinara, svaki četvrti dobija platu sa zakašnjenjem, dok više od šest odsto platu nije primilo poslednjih nekoliko meseci. Više od 23 odsto ispitanih novinara reklo je da ima platu veću od 50.000 dinara, svaki peti do 25.000, skoro 13 odsto do 30.000, a oko 37 odsto između 30.000 i 50.000 dinara.
„U onim medijima gde je država vlasnik, imate nagomilavanje kadrova, vlasnici i suvlasnici žive lagodno, a broj zaposlenih je ogroman. Samo u javnom servisu zaposleno je više od 1.200 ljudi, od kojih samo 450 čine novinari i saradnici, a od toga pola zaposlenih rade administrativne poslove, bez kojih bi mediji mogli da posluju“, naglasio je profesor FPN Miroljub Radojković. „Na papiru stoji da je u medijima zaposlen veliki broj ljudi, ali na izvršetku zadataka ih je malo. Zato je sada sve više honorarnih novinara, jer samo tako mogu da cirkulišu i da se usavršavaju. Samo na RTS-u imate 580 honararaca“, objasnio je Radojković.
U iščekivanju strategije
Prema istraživanju Ajreksa, Srbiju je u prethodnih 11 godina obeležila „stagnacija medijskog razvoja“ – posle uzlaznog perioda od 2001. do 2003. beleži se stagnacija, a u prethodnih šest godina stalno pogoršanje. Prema rečima medijskog konsultanta Gorana Cetinića, demokratske promene nisu poboljšale medijsku strukturu, osim u nekim segmentima. „Razlozi su, politiziranost i veliki uticaj politike na medijski sektor, kao i izbegavanje vlasti da tu oblast uredi na civilizovan način“, ukazao je Cetinić.
Medijska javnost „spas“ je videla i dalje vidi u čuvenoj medijskoj strategiji koju je država usvojila pre devet meseci. Ova dugo najavljivana strategija nekoliko puta je odlagana, pisana iznova i menjana, i to sve zbog nerazumevanja vlasti za predloge stručne javnosti.
U jeku pregovora o formiranju nove vlade, međutim, v. d. predsednika SNS Aleksandar Vučić istakao je slobodu medija kao jedan od prioriteta u programu buduće vlasti, iako niko ne zaboravlja njegov restriktivni Zakon o informisanju iz 1998. Deklarativno, sve dosadašnje vlasti su se „borile“ za slobodu medija, ali pomaka nije bilo mnogo. Neke stvari su makar započete poslednjih meseci odlazeće vlasti, a nikako ne bi bilo dobro da nova vlada sve to baci u vodu i počne ispočetka, po svome. Težak položaj novinara i novinarstva ne može toliko da čeka.
Izvor: Danas
Autor: Bojan Cvejić
Loading...
