Koliko puta ste se susreli sa klijentom ili brendom koji je, jadničak, ophrvan predrasudama koje potrošači imaju o njegovoj industriji? A koliko ste puta pomislili “Hej, a šta mi da radimo sa hejtom prema advertajzingu?!”
Recimo da postoji lek za to stanje tinjajuće anksioznosti usled konstantnog propitivanja. I ne, to nisu CSR kampanje – mada i one mogu da posluže kao “pejn kiler”.
Ikonični brendovi su one čarobne prilike kada možemo da se opustimo, van zadatih kej-pi-ajeva, u komforu neugroženosti svojih etičkih i filosofskih načela. Radeći sa njima ili “na njima” dobijamo pravu radost uticanja na vrednosni sistem u društvu, osećaj mnogo moćniji od bivanja prostim akterom igre tržišnih okolnosti i poslovnih rezultata.
Prvi interesantan zaključak jeste da na svačijoj letimičnoj, sasvim ličnoj listi iks srpskih brendova “kojima se može prilepiti pridev ikonični” izvesno dominiraju – slatkiši.
S obzirom na strukturu i performanse domaće ekonomije, teško da je umesto konditorske industrije najplodnija “Ikonorodica” mogla biti napr. automobilska ili elektronska industrija. Nije da “brendčina” nije bilo – setimo se samo “fiće” ili “EI Niš tranzistora” i svih mogućih kulturoloških referenci koje se momentalno “javljaju” – nego naprosto nisu preživeli. Zastave stare nisu sačuvane, za šta sigurno nisu krivi novi vetrovi. Da li biste rado prošetali Yassa “gornjak” donjim Dorćolom? E pa nema, bež’ tamo hipsteru.
Posve su drugačije životne priče postajanja ikoničnim brendom kod nas u odnosu na prostore gde tržišna ekonomija vlada mnogo duže od 30 godina. Tako je u Srbiji najvažniji, determinišući faktor za status ikone naprosto – trajanje. Iako ovo na prvi pogled deluje kao slabašna i banalna stvar, nije.
Tačno je da srpski brendovi koji potiču iz sedamdesetih ili osamdesetih nemaju mitove oko sebe zasnovane na društvenim tenzijama koje su karakterisale te epohe (na kraju krajeva, najjači brend je bio Tito, pa je on jedini mogao da podrži studente), ali činjenica da su ti proizvodi bili deo nečijih života i “besmislenih anegdota” je sasvim dovoljna, čak i ako nisu bili na vrednosnom braniku nekog previranja, da ne kažem “disruptivnog sošl koza”.
Stvar dodatno dobija na emotivnom značaju kada shvatimo da su ovi brendovi u velikoj meri povezani sa – decom. Ona se kao autonomni potrošači pojavljuju kao kupci čokoladica, keksića i bombona, jer teško da su odlučivali o brendu kašice ili cucle. I šta ćemo s tim? Ako ćemo pogledati istini u oči, milije srcu su nam fotografije rođendana u vrtićima na kojima se naši mališani dave srpskim ikoničnim brendovima, nego “stranim ajkonik” brendovima. Mada realno njima, deci, nisu strani ni jedni ni drugi. Tačnije, baš ih briga. Za sad.
Koliko god da je reč “ajkonik” kandidat za najizlizaniju u globalnom jeziku, sreća da nije isti slučaj sa rečju “ikonični” u srpskom – još je sveža, sa izvornim značenjem.
Ikonični brendovi nas iskonski restartuju, vraćaju na prapočetak profesionalne i ljudske motivacije. Zato ih možemo shvatiti kao ogromnu priliku, otvoren prozor u narativ za koji držimo da je baš super za sve nas.
Za Marketing mrežu tekst napisao:
Dušan Kosanović, Strateški planer, Ovation BBDO
Loading...
