U srpskoj industriji oglašavanja radim nešto više od dve godine. Prošlo mi je dosta brzo to vreme, zahvaljujući dinamici koju je u moj profesionalan život uvelo često menjanje agencija (za manje od 2 godine promenio sam 3). Svaka je bila bolja od prethodne. Bolje kolege, bolji uslovi, a i ja sam postajao sve bolji copy. Priznajem, pokupio sam par fora od divnih kreativaca sa kojima sam imao zadovoljstvo da radim. Hvala Anji, Filipu, Raši…
Mogu reći da sam zavoleo ovaj posao, zaveo me je na kvarno. Postoji taj jaz koji ljudi sa umetničkih fakulteta moraju da prebrode da bi funkcionisali u advertajzingu. Nije uvek jednostavno posle pisanja scenarija i slikanja na platnu, pisati „obične“ slogane i povećavati logotipe preko svake mere na zahtev klijenata. Kada se prevaziđu ove dečije bolesti i prihvati dinamika u kojoj se od vas često traži da izađete iz kutije (think outside the box) da biste ste odmah u nju vratili, stvari postaju jednostavnije. Dobar deo posla se pretvori u rutinu, a onaj zanimljiviji ostaje prostor za iskreno nadahnuće. A i zezamo se mnogo…
Naravno ima i teških, napornih trenutaka. Ali osim toga što najbolje ideje srpskog advertajzinga umiru mlade, mi i dalje ostajemo lepi, mladi, pametni, nadahnuti, zdravi… Smejemo se, družimo, pravimo pare i naravno reklame.
Šta je ono što ja najviše volim u ovom poslu? Stvaranje. Ideje. Razmišljanje. Timski rad. Ono što cenim? Dobar i pošten brif, razumnog klijenta, ok.
Svako ko je bio blizu stvaralačkog procesa u ovom poslu, zna da je najlepši deo upravo to odlepljivanje pri asocijativnom razmišljanju i razmeni mišljenja u procesu osmišljavanja ideja. Ti momenti kada je sve dozvoljeno i kada najgora glupost može za tili čas da se prevrne i vrati kao dragocen insajt ili se naizgled niotkuda pretvori u sjajnu Big Idea-u. A baš tako nastaju najjače ideje. Kada ostavimo inhibicije na ulasku u salu za brainstorming i krenemo da lupetamo, smejemo se i podmladimo jedno 6 meseci za 4 sata. Valjda najjasnije vidimo kada se rešimo tog lažnog stida, setićete se da su Adam i Eva tek posle prvobitnog greha „videli“ da su goli, do tada su bili okej.
Pored toga što radim kao kopi, pišem svoj prvi roman, tipično. Priča o kreativcu koji želi da pokaže da ume nešto više od reklama, nije nova. Neka užasna umetnička dela su tako nastala, videćemo šta će biti sa ovim mojim.
Gde gledam reklame? Gledam ih svuda, gledam ih na ljudima… Jedan čovek, jedna reklama. Doduše ima ih i sličnih, pa ih brendiramo u fensere, dizelaše, hipstere, instagramuše, nouveau riche biznismene, studente umetničkih fakulteta… A svi se poznaju po pažljivoj mešavini strogo odabranih brendova koji zajedno komuniciraju konkretnu poruku o pripadniku jednog miljea, stava, načina života.
„To je život, to nije reklama“ peva Viki Miljković na tekst Marine Tucaković, i u pravu je. Reklama je predigra (boljem) životu koji slatkorečivo obećava. Reklama je posredna, za razliku od života koji je neposredan. Reklama je tu da uvede brend u život, ili obratno da udahne život brendu.
To je zapravo moj posao. Ja sam kopirajter, leto je u Beogradu i osećam se dobro. Naročito kada slušam Coby-jevu pesmu „Leto je“.
Autor teksta: Vladan Maksimović, copywriter, LUNA TBWA
Foto: google.com
Loading...
